Госпава Ђорђић, за многе бака Гора из Балатуна, рођена је 1939. године, завршила пет разреда основне школе, а са 16 година и шнајдерски курс. Али, није једна од класичних семберских домаћица.
 
Многи би рекли да је Госпава Ђорђић само обична осамедесттрогодишњакиња, као и већина њених вршњакиња у Семберији које живе на селу, баве се кућом, њивом, баштом, стоком... Међутим, није тако. Поред тога што је мајка, бака, прабака она је и пјесникиња, која своје пјесме никада и нигдје није објавила, а то јој је животна жеља.


 
За почетак разговора за „Семберија инфо“, бака Гора каже да је свој таленат открила још када је била дјевојчица.
-Када сам кренула у школу, мој таленат је почео да се испољава. Нажалост, завршила сам само пет разреда школе у Бродцу, јер је мој отац сматрао да је то довољно, а и требало је чувати стоку и купити џанарике. Ипак, са 16 година завршила сам курс за шнајдера, што је, поред писања пјесама, била моја велика жеља. Велики број пјесама сам од дјетињства смислила, али нисам их, нажалост, нигдје записивала, јер то је тад била као нека игра и све је то било усмено. Претежно увече су ми стихови падали на памет, али не запишем их, јер сам знала да ћу ујутру опет неку другу пјесму смислити“, казује Госпава Ђорђић.
 
Велики број пјесама прошао је кроз главу које је усмено испјевала ова времешна бака, али је тек један дио њих остао забиљежен у њеним свескама и на папирима.


 
-Када је машина за шивење отишла у заслужену пензију, са којом сам много тога стекла, прије четири до пет година, тада сам почела  пјесме записивати у свеске, али и на папире које пронађем у моменту када ми дође иснспирација. То све одлажем, са надам да ће неко прочитати, сем мојих укућана, наравно. Тачан број колико сам пјесама усмено испјевала, а колико записала, стварно не бих знала рећи“, истиче Госпава Ђорђић и наглашава да је у пјесме уткала све оно што је преживјела и доживјела од дјетињства, па до данашњих дана.
 
-Све што пишем долази из моје душе и ја не могу написати нешто, баш у том тренутку, када ми неко тражи. Инспирацију не проналазим, она пронађе мене, па да ли радила у њиви, шетала по дворишту или одмарала, она дође сама од себе. Моје пјесме су проткане љубављу, породицом, срећом, тугом, природом, свим оним што чини живот“, истакла је Госпава, а потврда њене инспирације је и та, да када је видјела новинара „Семберија инфо“, истог момента написала је стих.
 
Каже да је њен највећи страх, да ће умријети, а да нико неће сазнати за њене пјесме.
-Не бих вољела да одем са овога свијета, а да нико не чује и не прочита моје пјесме. Све што сам писала и пишем, потиче из моје душе и мога срца“, казала је за крај разговора за ,,Семберија инфо’’ Госпава Гора Ђорђић.
 

Љубав крај Дрине
 
Дрино водо, брзовита ријеко,
покрај тебе волио ме неко.
Ту смо младе дане проводили
и гдје смо се млади заволили,
са извора једног воду пили.
Дрино ријеко, сурова си била
сва си наша мјеста одронила.
То је била права љубав зна се.
Оде наша љубав низ твоје таласе.
Ти однесе нашу љубав праву,
све низ Дрину, па у ријеку Саву.

(Семберија инфо)