ИНТЕРВЈУ: ДРАГАНА ЧОЈИЋ, „ЗАСЛУЖНА ЖЕНА“ ГРАДА БИЈЕЉИНА ЗА 2018. ГОДИНУ
Комисија за равноправност полова Скупштине града, донијела је одлуку да Драгана Чојић, буде једна од три добитнице признања „Заслужна жена“ за 2018. годину. Градско признање „Заслужна жена, додјељује се за женски допринос развоју, борби за равноправност полова и квалитетнији живот свих грађана Бијељине.
Шта за Вас значи признање ,,Заслужна жена“?
-Срећна сам због признања, иако у лијепим тренуцима увијек постоје и тренуци туге што нису са вама и људи који би дијелили радост са вама, а то је мој покојни отац Слободан Јевтић. Он је и даље мој узор, мој идол, човјек који ми је дао смјернице како да будем то што јесам. Признање ми, уз многобројне спортске медаље, представља нови подстрек за рад и хвала Удружењу жена „Лара“, односно Женској лоби групи у оквиру овог Удружења, јер су ме предложили за признање, Комисији за равноправност полова Скупштине Града, која је гласала за овогодишње добитнице признања и градоначелнику Мићи Мићићу, који је уручио поклоне Амири Воденчаревић, Данијели Ђукин и мени. Хвала на подршци мојој мајци и породици без којих не бих била овдје гдје јесам, као и свим мојим пријатељицама које су уз мене и бодре ме у мојим успјесима. Сматрам да је велики број жена које заслужују ово признање и залагаћу се да дођу до изражаја и буду награђане. Навешћу примјер моје другарице која је, упркос тешким животним условима, успјела да отхрани двоје дјеце, али и да њена кћерка има завршен факултет, магистериј, а сад и докторат. За мене је херој и супруга мог брата, која је млада жена, али је у вријеме кад се младе жене посвећују каријери, одлучила да роди четворо дјеце. Безброј је примјера заслужних жена, много је жена хероја које живе на селу и раде тежак физички посао, како би отхраниле и школовале дјецу, а ја се искрено надам да ће доћи вријеме да се њихов квалитет и допринос друштвеној заједници препозна. Искрено ћу радити да до тога и дође.
Сви Вас знају као познату спортисткињу, тренера и оснивача Кошаркашког клуба „Будућност“. Одаке љубав према спорту?
-Не могу причати о љубави према спорту, а да опет не поменем мог оца који је волио фудбал и спорт уопште. Моја жеља је била да тата буде поносан на своју дјевојчицу и од малих ногу сам се бавила бројним спортовима, а нарочито са лоптом. Спорт гдје је присутна лопта је колективни, односно, тимски рад који сам увијек поштовала. Дијелити ту једну лопту са другарицама и друговима, посебан је осјећај. Мој спортски рад је примијећен и награђен је преласком из КК „Радник“ у КК „Јединство Аида“ Тузла. Имала сам привлегију да ме тренирају најбољи тренери који су били признати педагошки стручњаци, а и част да три пута будемо прваци СФРЈ и прваци Европе 1989. године. Професионална каријера од 25 година посебна је за мене, а тренутно се бавим полупрофесионално и веома сам задовољна, јер сам успјела да ускладим професионални и приватни живот. Завршила сам факултет, удала се, имам двоје дјеце и пристојан живот. По завршетку спортске каријере, формирала сам КК „Будућност“, а супруг и ја тренирамо велики број дјеце и трудимо се да стасавају као квалитетни и стабилни, како физички, тако и психички добри спортисти и људи.
Хуманитарни рад је, такође, нешто што се везује за Ваш допринос друштву и Вашој личности.
-Када је у питању хуманитарни рад, трудим се да о томе ништа не говорим и препуштам да о томе говори моја тишина. Оно што ја искрено радим и желим је да се нађем на мјестима гдје је моја помоћ потребна, а то преносим и на своју дјецу. Кад кажем дјецу, при том мислим, како на рођену, тако и на дјецу из клуба. Све наше акције радимо тихо и без пласирања у јавност, јер нам је циљ помоћи онима којима је помоћ потребна. Оно што бих истакла је чињеница да живимо у времену кад један број људи има огромну количину новца, а са друге стране имамо велики број оних који не могу својој дјеци дати ни основни оброк. Морамо сви наћи начин да помогнемо онима којима је помоћ неопходна.
Професор сте физичког образовања и запослени сте у ОШ „Вук Караџић“? Успијевате ли ускладити све обавезе?
-Моја примарна дјелатност је рад са дјецом и то радим са задовољством, јер припадам генерацији кад смо другарице и ја себе видјеле као учитељице, а другари су себе видјели као официре, пилоте и сл. Радим посао који сам жељела и који волим, а доживљавам га као да имам највећу функцију на свијету. Спортска сала је мјесто гдје сам максимално испуњена, а по завршетку радног времена, одлазим кући и обављам све оно што обавља и свака друга жена, идем на пијацу, кувам, перем, пеглам и чистим. Трудим се да својој породици будем на услузи у сваком тренутку, а увече слиједи одлазак у спортску дворану, гдје уживам у тренинзима са дјецом. Супруг и ја уживамо у „обликовању“ младих кошаркашица и кошаркаша, јер их доживљавамо као небрушене дијаманте, а наш посао је да их квалитетно припремимо за будуће професионалне спортисте. Увијек се, ако се добро организујете, нађе времена и за кафу са другарицама и пријатељицама, фамилијарне сусрете, али и друге сусрете који вам се, условно речено, наметну због неких других послова или ангажовања. С обзиром да сам посвећена раду са дјецом, своју дјецу сам такође научила да прво буду добри људи и да оно што имају дијеле са другима, јер сматрам да је у животу најбоље имати неку средину и стајати чврсто на ногама.
И политички сте активни?
-Прије осам година сам се политички ангажовала, јер сам схватила да је политика у свим порама, а ако желимо да радимо то што радимо, једноставно морамо да се прилагодимо условима. Личну каријеру сам остварила у неком претходном периоду и политика ми није требала због личних успјеха, али да бих квалитетно радила ово што радим протеклих година, то је просто било потребно. Политички ангажман сам усмјерила да се залажем за жену у друштву и за квалитетнији живот свих грађана.
Када бисте бирали којим путем поново да кренете, који бисте изабрали?
-Из ове перспективе, када бих поново бирала којим професионалним путем да кренем, изабрала бих исти. По питању приватног живота, вјероватно бих неке ствари другачије обликовала, јер сам неке одлуке прерано доносила, али то је било друго вријеме и једним дијелом неискуство. Ипак, знам да је својствено људима да се у животу догађају и грешке, али и да се из грешака више научи. Ја сам била активни спортиста и побиједила сам на пуно утакмица, али не кријем и да сам их пуно и изгубила. Из пораза сам извукла највеће лекције и поуке, тако да се трудим да сва своја искуства преносим будућим генерацијама, колико је то могуће. Без обзира на све, задовољна сам жена, јер сматрам да је живот један круг и да на крају ипак добијемо оно што заслужимо.
Гдје видите себе у наредним годинама?
-Вољела бих да, ако будем у ситуацији, дјеци у нашем граду оставим иза себе мјесто гдје ће тренирати и квалитетно проводити вријеме. Спорт је моја посебна љубав и вољела бих да то буде моје завјештање. Приватно сам задовољна, јер имам сите и душу и очи. Жеља ми је да сви људи живе своје животе, обогаћене људским вриједностима, да сва дјеца буду задовољна, срећна и да имају свијетлу будућност.
БИОГРАФИЈА
Драгана Чојић, рођена је 1970. године у Бијељини, гдје је завршила основну школу као једна од најбољних ученица и најбољих спортисткиња школе. Кошарком почиње да се бави са 14 година у Кошаркашком клубу „Радник“, а са 16 година одлази у Тузлу, као једна од најталентованијих кошаркашица БиХ. Са екипом Тузле, осваја три пута титулу Првака Југославије, два Купа Југославије и Титулу првака Европе 1989. године. У Тузли је завршила Средњу економску школу, а затим Педагошку академију, одсјек физичко васпитање. Током ратних дешавања одлази у инистранство гдје успјешно наставља спортску каријеру. Враћа се у Бијељину 1998. године гдје наставља спортску каријеру и почиње да ради у ОШ „Вук Караџић“. 2006. године оснива Кошаркашки клуб „Будућност“. Данас је „КК „Будућност“ најбољи клуб за млађе категорије, како у нашој земљи, тако и региону. Од 2006. године до данас, Драгана је у свом дому прихватила, бринула се и кошаркашки образовала много дјеце, од којих велики број њих данас игра у великим спортским клубовима. Добитница је грамате Српске православне цркве за хуманитарни рад. Удата је и мајка је двоје дјеце.
Семберија инфо
Шта за Вас значи признање ,,Заслужна жена“?
-Срећна сам због признања, иако у лијепим тренуцима увијек постоје и тренуци туге што нису са вама и људи који би дијелили радост са вама, а то је мој покојни отац Слободан Јевтић. Он је и даље мој узор, мој идол, човјек који ми је дао смјернице како да будем то што јесам. Признање ми, уз многобројне спортске медаље, представља нови подстрек за рад и хвала Удружењу жена „Лара“, односно Женској лоби групи у оквиру овог Удружења, јер су ме предложили за признање, Комисији за равноправност полова Скупштине Града, која је гласала за овогодишње добитнице признања и градоначелнику Мићи Мићићу, који је уручио поклоне Амири Воденчаревић, Данијели Ђукин и мени. Хвала на подршци мојој мајци и породици без којих не бих била овдје гдје јесам, као и свим мојим пријатељицама које су уз мене и бодре ме у мојим успјесима. Сматрам да је велики број жена које заслужују ово признање и залагаћу се да дођу до изражаја и буду награђане. Навешћу примјер моје другарице која је, упркос тешким животним условима, успјела да отхрани двоје дјеце, али и да њена кћерка има завршен факултет, магистериј, а сад и докторат. За мене је херој и супруга мог брата, која је млада жена, али је у вријеме кад се младе жене посвећују каријери, одлучила да роди четворо дјеце. Безброј је примјера заслужних жена, много је жена хероја које живе на селу и раде тежак физички посао, како би отхраниле и школовале дјецу, а ја се искрено надам да ће доћи вријеме да се њихов квалитет и допринос друштвеној заједници препозна. Искрено ћу радити да до тога и дође.
Сви Вас знају као познату спортисткињу, тренера и оснивача Кошаркашког клуба „Будућност“. Одаке љубав према спорту?
-Не могу причати о љубави према спорту, а да опет не поменем мог оца који је волио фудбал и спорт уопште. Моја жеља је била да тата буде поносан на своју дјевојчицу и од малих ногу сам се бавила бројним спортовима, а нарочито са лоптом. Спорт гдје је присутна лопта је колективни, односно, тимски рад који сам увијек поштовала. Дијелити ту једну лопту са другарицама и друговима, посебан је осјећај. Мој спортски рад је примијећен и награђен је преласком из КК „Радник“ у КК „Јединство Аида“ Тузла. Имала сам привлегију да ме тренирају најбољи тренери који су били признати педагошки стручњаци, а и част да три пута будемо прваци СФРЈ и прваци Европе 1989. године. Професионална каријера од 25 година посебна је за мене, а тренутно се бавим полупрофесионално и веома сам задовољна, јер сам успјела да ускладим професионални и приватни живот. Завршила сам факултет, удала се, имам двоје дјеце и пристојан живот. По завршетку спортске каријере, формирала сам КК „Будућност“, а супруг и ја тренирамо велики број дјеце и трудимо се да стасавају као квалитетни и стабилни, како физички, тако и психички добри спортисти и људи.
Хуманитарни рад је, такође, нешто што се везује за Ваш допринос друштву и Вашој личности.
-Када је у питању хуманитарни рад, трудим се да о томе ништа не говорим и препуштам да о томе говори моја тишина. Оно што ја искрено радим и желим је да се нађем на мјестима гдје је моја помоћ потребна, а то преносим и на своју дјецу. Кад кажем дјецу, при том мислим, како на рођену, тако и на дјецу из клуба. Све наше акције радимо тихо и без пласирања у јавност, јер нам је циљ помоћи онима којима је помоћ потребна. Оно што бих истакла је чињеница да живимо у времену кад један број људи има огромну количину новца, а са друге стране имамо велики број оних који не могу својој дјеци дати ни основни оброк. Морамо сви наћи начин да помогнемо онима којима је помоћ неопходна.
Професор сте физичког образовања и запослени сте у ОШ „Вук Караџић“? Успијевате ли ускладити све обавезе?
-Моја примарна дјелатност је рад са дјецом и то радим са задовољством, јер припадам генерацији кад смо другарице и ја себе видјеле као учитељице, а другари су себе видјели као официре, пилоте и сл. Радим посао који сам жељела и који волим, а доживљавам га као да имам највећу функцију на свијету. Спортска сала је мјесто гдје сам максимално испуњена, а по завршетку радног времена, одлазим кући и обављам све оно што обавља и свака друга жена, идем на пијацу, кувам, перем, пеглам и чистим. Трудим се да својој породици будем на услузи у сваком тренутку, а увече слиједи одлазак у спортску дворану, гдје уживам у тренинзима са дјецом. Супруг и ја уживамо у „обликовању“ младих кошаркашица и кошаркаша, јер их доживљавамо као небрушене дијаманте, а наш посао је да их квалитетно припремимо за будуће професионалне спортисте. Увијек се, ако се добро организујете, нађе времена и за кафу са другарицама и пријатељицама, фамилијарне сусрете, али и друге сусрете који вам се, условно речено, наметну због неких других послова или ангажовања. С обзиром да сам посвећена раду са дјецом, своју дјецу сам такође научила да прво буду добри људи и да оно што имају дијеле са другима, јер сматрам да је у животу најбоље имати неку средину и стајати чврсто на ногама.
И политички сте активни?
-Прије осам година сам се политички ангажовала, јер сам схватила да је политика у свим порама, а ако желимо да радимо то што радимо, једноставно морамо да се прилагодимо условима. Личну каријеру сам остварила у неком претходном периоду и политика ми није требала због личних успјеха, али да бих квалитетно радила ово што радим протеклих година, то је просто било потребно. Политички ангажман сам усмјерила да се залажем за жену у друштву и за квалитетнији живот свих грађана.
Када бисте бирали којим путем поново да кренете, који бисте изабрали?
-Из ове перспективе, када бих поново бирала којим професионалним путем да кренем, изабрала бих исти. По питању приватног живота, вјероватно бих неке ствари другачије обликовала, јер сам неке одлуке прерано доносила, али то је било друго вријеме и једним дијелом неискуство. Ипак, знам да је својствено људима да се у животу догађају и грешке, али и да се из грешака више научи. Ја сам била активни спортиста и побиједила сам на пуно утакмица, али не кријем и да сам их пуно и изгубила. Из пораза сам извукла највеће лекције и поуке, тако да се трудим да сва своја искуства преносим будућим генерацијама, колико је то могуће. Без обзира на све, задовољна сам жена, јер сматрам да је живот један круг и да на крају ипак добијемо оно што заслужимо.
Гдје видите себе у наредним годинама?
-Вољела бих да, ако будем у ситуацији, дјеци у нашем граду оставим иза себе мјесто гдје ће тренирати и квалитетно проводити вријеме. Спорт је моја посебна љубав и вољела бих да то буде моје завјештање. Приватно сам задовољна, јер имам сите и душу и очи. Жеља ми је да сви људи живе своје животе, обогаћене људским вриједностима, да сва дјеца буду задовољна, срећна и да имају свијетлу будућност.
БИОГРАФИЈА
Драгана Чојић, рођена је 1970. године у Бијељини, гдје је завршила основну школу као једна од најбољних ученица и најбољих спортисткиња школе. Кошарком почиње да се бави са 14 година у Кошаркашком клубу „Радник“, а са 16 година одлази у Тузлу, као једна од најталентованијих кошаркашица БиХ. Са екипом Тузле, осваја три пута титулу Првака Југославије, два Купа Југославије и Титулу првака Европе 1989. године. У Тузли је завршила Средњу економску школу, а затим Педагошку академију, одсјек физичко васпитање. Током ратних дешавања одлази у инистранство гдје успјешно наставља спортску каријеру. Враћа се у Бијељину 1998. године гдје наставља спортску каријеру и почиње да ради у ОШ „Вук Караџић“. 2006. године оснива Кошаркашки клуб „Будућност“. Данас је „КК „Будућност“ најбољи клуб за млађе категорије, како у нашој земљи, тако и региону. Од 2006. године до данас, Драгана је у свом дому прихватила, бринула се и кошаркашки образовала много дјеце, од којих велики број њих данас игра у великим спортским клубовима. Добитница је грамате Српске православне цркве за хуманитарни рад. Удата је и мајка је двоје дјеце.
Семберија инфо
