Почетком модерне кинематографије сматра се 22. март 1895. године. Тада су браћа Лимијер, Огист и Луј, на свом инструменту названом кинематограф у Паризу приказали филм „Излазак радника из фабрике Лимијер“. Тим филмом магија покретних слика је рођена. Само годину дана након Париза, филмови браће Лимијер приказани су у Београду, а 27. јула 1827. године у Сарајеву. Послије Сарајева, Бијељина је била други град у тадашњој Босни и Херцеговини који је упознао филмове.

Било је то заслугом Младена Грујића, који је, боравећи због посла у Бечу, купио апарат за приказивање и неколико филмова. Апарат се звао „латерна магика“, односно „чаробна лампа“. У тадашњем Ватрогасном дому приказивао је представе за знатижељну публику. Грујић, који је био замјеник командира Добровољног ватрогасног друштва, осјетио је економски потенцијал нове дјелатности, па је од гледалаца узимао извјесну суму за трошкове. Међутим, ипак је он био пјевац који је прерано кукурикнуо. Приказивање филмова у Бијељини није се одржало. До првог правог биоскопа Бијељина ће причекати још 11 година.


Њемачки колониста, машинбравар Хајнрих Брајтвизер, отворио је први стални биоскоп у Бијељини прије 111 година. Прво кино у нашем граду налазило се у данашњој улици Јована Дучића. Било је смјештено у обичној магази, са клупама као сједиштима. У тај простор могло је стати око 150 гледалаца. За погон кино-апаратуре служила је обична Хофер-Шранц локомобила од вршаће гарнитуре. Продорним писком је најављивала почетак представе на велико задовољство најмлађих посјетилаца. Природно је било да је биоскоп тешко долазио до филмова, па се прилично чекало између двије представе. Давани су филмови који су прије тога обишли уздуж и попријеко тадашњу Монархију, па су били дотрајали и било је доста прекида и сметњи у току представе. Усљед неподесних просторија биоскоп није могао радити зими и за вријеме хладнијих дана. Први бијељински биоскоп радио је све до почетка Свјетског рата 1914. године.

Стварање Краљевине СХС подударило се са експанзијом филма на глобалном нивоу. У Америци 1908. године филм добија статус дјела са ауторским правима и тиме постаје индустрија. Почиње дистрибуција дугометражних филмова, који се приказују са великим успјехом код публике. Бијељински јеврејски трговци, браћа Семо, Јаков и Арон, отварају 1919. године биоскоп „Едисон“ у строгом центру граду, тадашњој Старој чаршији. Капацитет биоскопа је био мали – свега око 200 мјеста: 74 мјеста на балкону, а преостала у приземљу. Набављене су одговарајуће фиксиране столице на преклапање, изграђен је балкон, око 14 ложа – најскупљих мјеста испод балкона, а у приземљу је уграђен паркет, направљен је партер и обавезна рупа испред платна за безбројну дјечурлију. Биоскоп постаје незаобилазна чињеница у културном животу града.

Година 1937. може се назвати есенцијалном за филм у Бијељини. Тада кино „Едисон“ купује локални бонвиван Фрањо, син познатог бијељинског трговца Ђоке Бердице. Нови власник је, да би привукао публику, потпуно осавременио биоскоп – набавио је из Њемачке нове кино-апаратуре савременог типа за звучни филм, освјежио филмски репертоар новим филмовима из Америке, те је град Бијељина, захваљујући њему, имала прилику да гледа звучне, а касније и колор филмове америчких продуцентских кућа. Кино „Едисон“ је тих година, све до почетка Другог свјетског рата, био најважнија културна установа у граду. У биоскоп се ишло редовно као на свечаност и то је био знак престижа грађанске класе која је у филмској умјетности видјела могућност културног иживљавања и еманципације, нарочито младе генерације која се тиме поносила опонашајући јунаке из филма.


Окупацијом Југославије 17. априла 1941. године у Бијељини биоскоп преузима  културно-милитаристичка организација Нијемаца из Францјозефсфелда – „Култур-бунд“. До исељења Новог Села октобра 1942. године тадашњи колонисти су приказивали Гебелсове пропагандне филмове у згради Соколског дома у Бијељини. У данима окупације града, за вријеме њемачких власти, биоскопски реперторар је био састављен искључиво од филмова њемачке и италијанске филмске продукције са изразито наглашеним пропагандним садржајима у гебелсовском духу њемачког иберменша и борбе Хитлера у стварању Трећег рајха и новог поретка у Европи. То је била прва филмска контрареволуција. Друга је услиједила одмах након 1945. године, са филмовима совјетске продукције, гдје је била опет пропаганда, само са других идеолошких позиција. Послије завршетка Другог свјетског рата у ослобођеном граду кино „Едисон“ је почетком 1946. године поново прорадио.

Сада је у складу са духом времена добио име Кино „Радник“. За ту прилику набављена је нова апаратура, обновљена су сједишта и санирана је зграда биоскопа, јер је у рату била оштећена. Сада, у новоотвореном кину, приказивани су једино филмови совјетске филмске индустрије. Било је филмских бајки, музичких филмова, али највише филмова са родољубивим садржајем.

Послије Титовог историјског „Не“ или „Да“, зависно од интерпретације, филмски репертоар у бијељинском биоскопу постаје, колико је то могуће, идеолошки неутралнији. Почињу да се приказују и амерички и европски филмови, заједно са домаћом кинематографијом која постепено постаје веома гледана. Зграда старог биоскопа постаје неусловна за град који се релативно брзо шири и 1951. године гради се прва фаза биоскопа на данашњој локацији, а у старој згради кина „Едисон“ смјешта се градско аматерско позориште „Сцена“ све до рушења објекта 1968. године. Кино 1960. и 1961. године добија данашњи изглед доградњом балкона, ложа и позорнице. Док је трајала доградња, представе су се давале у Соколском дому. Од тада је зграда биоскопа више пута реновирана, а највећа и једина темељна реконструкција урађена је 1980/81. године. Тада је мијењан кров и набављена је комплетна гарнитура нових столица, те купљена нова машинерија за приказивање филмова. Директор кина од завршетка рата, па све до 1981. године, био је Радосав Раја Мићановић, иначе пекар по занимању, брат партизанског народног хероја и књижевника Славка Мићановића. Неоспорне су његове заслуге за развој ове установе.


Сем градског биоскопа, филмове у Бијељини, а нарочито по селима, приказивао је и тадашњи Народни универзитет. Према сјећању кино оператера Немање Марића, који је овај посао радио од 1960. до 1985. године, први филм који су приказали био је домаћи филм „Далеко је сунце“. Осим њега, кино оператери били су Фуад Тихић и Ацо Божић. Приказивали су углавном домаће филмове, а од страних највише вестерне. Немања Марић се сјећа филмова као што су „Ешалон доктора М“, „Кота 905“, а оно што му је остало у сјећању јесте да је филм „Козара“ у Црњелову имао 800 гледалаца. Представе су обично давали у сеоским домовима културе, па је зими био чест случај да публика, како би се загријала, одигра коло у паузи мијењања трака. Сви филмови имали су тада одличну посјећеност. У цијелој Семберији филм је постао културна чињеница.

Бијељинско кино је пословало као самостална радна организација све до 1975. године, када је постало дио тада формираног Центра за културу. То је трајало до 1979. године, када градски биоскоп улази у Радну организацију „Форум“ са центром у Сарајеву. Тај вид организовање траје до 1988. године. У том периоду наш биоскоп сопственим средствима учествује у производњи десетак филмова, између осталих и филм „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице. Од 1979. до 2007. године биоскоп је радио под називом „Бијељина филм“, да би од тада до данас био дио Центра за културу. Занимљиво је напоменути да је наш биоскоп био саоснивач предузећа „Срна филм“ 1992. године и да су двојица радника тог филмског предузећа имали канцеларију код нас, да би касније прешли у Пале.

Било је много занимљивих догађаја током пројекција различитих филмова. Немања Марић описује догађај из једног семберског села када су приказивали филм „Невесињска пушка“. Сала сеоског дома културе је била пуна, а онда је дошла сцена у којој вођа устаника виче „Напријед, Срби, удри Турке!“. У секунди, цијела сала је јурнула ка платну. Ко каже да је „Ајкула 3Д“ први филм у тродимензионалној техници? На представи филма „Голи у седлу“ има једна сцена са иззетно брзом измјеном кадрова, која илуструје перцепцију дрогираног јунака. Током те сцене, публика је почела да виче на оператера да среди слику. Можда је чак најзанимљивије споменути да је филм „Нож“ Мирослава Лекића, рађен према роману Вука Драшковића, имао 1999. године балканску премијеру у нашем биоскопу. Наиме, филм је исти дан приказан на гала премијери у „Сава центру“ у Београду и у Бијељини. С тим, да су наши пожурили са пројекцијом из економских разлога, па је филм приказан овдје сат и по прије Београда. Иако је било полу-илегално, свакако се рачуна. Треба споменути и да су три најгледанија филма у историји нашег кина „Сутјеска“ са 18.500 гледалаца, „Хајде да се волимо“ Михајла Вукобратовића са 10.500 и индијски „Бидаи“ („Растанак“) са скоро 10.000 гледалаца. Ко у насловима ових филмова, пореданих по гледаности, уочи симболику распада бивше нам државе, заиста има бујну машту.


Иако када топови говоре, музе ћуте, бијељински биоскоп је сем краћег прекида 1992. године, све вријеме током рата радио, захваљујући прије свега ентузијазму његових радника. Филмови су набављани захваљујући приватним везама запослених, а приказивани су у условима које је боље не помињати. Што се тиче нашег кина, завршетак рата није донио никакве суштинске промјене. Филмови се и даље набављају под тешким и за приказивача неповољним условима, Иако се репертоар није разликовао од оног у Београду, са изузетком Југословенске кинотеке, биоскоп је животарио са мизерном просјечном посјетом од двадесетак гледалаца. У овом периоду могу се издвојити само три свијетла тренутка. То су филмови „Титаник“, који је приказан 1997. године, „Нож“ који је био на репертоару двије године касније и „Зона Замфирова“ Здравка Шотре из 2002. године. Сва три филма су приказивана по седам дана пред пуном салом, што значи да их је видјело између 7.000 и 8.000 гледалаца. По ријечима тадашњег директора, цијело кино је буквално годину дана живјело захваљујући заради на поменутим филмовима.

На Балкану свака установа културе која напуни сто година сматра се изузетно срећном. У Бијељини је такав случај само са градским биоскопом. Већ 111 година он путем покретних слика доводи свијет у Бијељину и исту чини свијетом. Седма умјестност је специфична врста и захтијева посебне људе. Заљубљенике. Ми смо такве имали, а имамо их још увијек. Надајмо се да судбина бијељинског биоскопа неће бити као она „Титаника“ и да дани нашег кина нису „Прохујали са вихором“.

Semberija info - Lj. Božić