Уведена с увјерењем да ће смањити или чак уклонити социјалне проблеме везане уз алкохолизам, криминал, душевне болести и сиромаштво, прохибиција у САД-у службено је завршила петог децембра 1933. године. Радило се о забрани продаје, производње, увоза и транспорта алкохолних пића на нивоу цијелокупних Сједињених Америчких Држава.

Прохибицијски период укупно је трајао 13 година и 11 мјесеци. Током прохибиције употреба алкохолних пића била је дозвољена само у религијским обредима и у медицинске сврхе.



Наиме, Осамнаести амандман на Устав Сједињених Америчких Држава, усвојен под притиском трезвењачког покрета, ступио је на снагу 16. јануара 1919. године, када је потпуно забрањена производња и конзумација алкохолних пића с процентом алкохола већим од 0.5 одсто. Дугогодишњи напори трезвењачких удружења уродили су плодом с потпуном забраном алкохола, али нико није предвидио последице такве забране. 

Прохибиција и експлозија кршења закона коју је подстакнула остали су као потврда старе изреке да је ,,пут у пакао поплочан добрим намјерама.“

А посљедице су, између осталих, губитак за прорачун у износу од око 500 милиона тадашњих долара, успон гангстера којима су огромне зараде од илегалног алкохола дале капитал за организовање и учвршћивање својих послова, пораст прекомјерног пијанства, те готово потпуно гашење винарства у САД-у.

Производња, продаја и транспорт алкохола био је забрањен у САД, али није био забрањен у околним земљама. Дестилерија и пиваре у Канади, Мексику и на Карибима су цвјетале, јер су њихове производе конзумирали Американци који би долазили у посјету, а био је раширен и илегални увоз у САД. 



Чикаго је постао познат по непоштовању прохибиције. Многи од чувених чикашких гангстера, укључујући Ал Капонеа и његовог непријатеља Багзија Морана, зарадили су милионе долара илегалном продајом алкохола. Бројни злочини, укључујући крађе и убиства, били су директно повезани са антипрохибиционим покретом у Чикагу. 

Неки од јавних поборникапрохибиције увидјели су своје грешке, а међу њима је био индустријалац Џон Рокфелер који је у једном писму 1932. године написао: ,,Када је прохибиција уведена, ја сам се надао да ће је јавно мнијење нашироко подржати и да ће ускоро доћи дан  када ће се препознати грозни ефекти алкохола. Полако и с оклијевањем сам дошао до схваћања да се то није догодило. Умјесто тога, пијанство је у порасту, илегалне точионице су замијениле крчме, појавила се огромна војска кршитеља закона, многи међу нашим најбољим грађанима отворено су игнорисали прохибицију, поштовање закона је смањено, а злочин се повећао до невиђених размјера.“

Иначе, људи су налазили разне начине да избјегну пажњу ,,прохибиционих агената“. Носили су танке пљоске у џеповима, шупље штапове, лажне књиге...

Два мјесеца након што је ступио на дужност, предсједник Френклин Рузвелт потписао је 23. марта 1933. године амандман на Волстидов акт ( Волстидовим амандманом уведен је ,,суви режим“, а назван је по конгресмену Ендију Волстеду из Минесоте, који га је формално предложио на усвајање), којим се допушта производња и потрошња пива и лаких вина. 
​
Након тога Рузвелт је у Бијелој кући изговорио славну реченицу: ,,Мислим да је сад вријеме да се попије једно пиво“. 

Прохибиција се рушила као кула од карата и Осамнаести амандман стављен је ван снаге Двадесет првим амандманом, ратификованим 5. децембра 1933. године. 

Американци су своје јаде због економске кризе могли олакшати чашицом, а да не крше закон.

Портал Семберија инфо (М. Решидовић)