Међународни дан свјесности о муцању, 22. октобар,  први пут се обиљежио 1998. године и од тада се широм свијета обиљежава сваке године како би се повећала свјесност популације о самом муцању, као и о особама које муцају.
Логопедска друштва и разна удружења тог дана организују различита јавна предавања и едукације о муцању, а у свему активно учествују и особе које муцају.
​
Упркос деценијама истраживања, не постоји јединствен одговор на питање о узроцима муцања, али много се зна о факторима у подручју генетике, неурофизиологије, дјечијег развоја и породичне динамике који доприносе настанку муцања.

Оно се најчешће јавља у предшколској доби и тада око пет одсто све дјеце пролази кроз период муцања у трајању од најмање шест мјесеци. До касног дјетињства код три четвртине дјеце муцање се повуче, код неке дјеце уз правовремено савјетовање родитеља и васпитача дође до спонтаног опоравка, а код неке дјеце потребна је директна логопедска терапија. Код један одсто дјеце муцање остаје дуготрајни проблем.

Познато је да се муцање јавља три до четири пута чешће код мушког пола.

Муцање је феномен који се сматра лако уочљивим и могло би се рећи да сви знају шта је муцање. Међутим, чим загребемо испод површине, муцање се покаже као слојевита појава коју није једноставно дефинисати. Проблем муцања се може упоредити са сантом леда чији је тек мали дио видљив изнад површине воде, а све оно остало, наизглед невидљиво, налази се испод. Управо све то што се налази ,,испод“, чини муцање сложеним поремећајем.
 
Попут поређења муцања са сантом леда, емоције су саставни дио онога што не видимо на површини, али могу да поприме велике размјере, па чак постати и већи хендикеп од самог муцања. Врсте емоција које се обично вежу уз јаче муцање дијеле се на емоције које се јављају прије, за вријеме и након муцања. Прије муцања могу да се појаве страх, стрепња, анксиозност и паника, затим осјећај празнине, заробљености, паника и фрустрација за вријеме муцања, те стид, понижење, љутња и гњев након муцања.

Особе које муцају, под утицајем поновљених емоционалних реакција прије, за вријеме и након муцања, развију механизме избјегавања, попут избјегавања ситуација које захтијевају говор, избјегавања говора, маскирања муцања неким другим понашањем, избјегавања погледа и слично. 

Неки могу да развију страх од специфичних ситуација, од којих су многе из свакодневног живота, попут телефонског разговора или одласка у банку. Могу развити страх од људи, ријечи, па чак и говорних звукова. Размјере тих емоција варирају од особе до особе и могу значајно да утичу на свакодневно функционисање, а потенцијално могу да доведу и до социјалног повлачења. Тако многе особе које муцају бирају занимање и посао који не захтијева честу употребу говора, вођене страхом од појаве анксиозности, осјећајем кривице због немогућности контроле говора и сумњом у властиту способност ношења са комуникацијским ситуацијама.  

Муцање може да има негативне посљедице које подразумијевају емоционалне и социјалне тешкоће које се протежу кроз читав животни вијек, почевши од предшколске доби- задиркивање и негативне реакције вршњака на муцање представљају почетак низа негативних искустава која ће проживљавати особа која муца. Оне се протежу кроз школски период, када социјалне ситуације и ситуације које захтијевају да се говори постају све бројније, па се пропорционално повећава социјална изолација и одбијање од стране вршњака. Као последицу можемо очекивати посрамљеност, ниско самопоуздање и лошији успјех у школи, те зато и не чуде ретроспективне изјаве одраслих особа како је муцање имало дугорочан и штетан утицај на њихово емоционално и социјално функционисање.

Семберија ИНФО / М. Решидовић