Становници древних цивилизација борили су се с врућинама као и ми данас, с тим што нису имали клима уређаје да им помогну. Због тога су морали бити маштовитији, како би себи олакшали живот с оним што имају.

Током врелих љетних дана сви на терасама кафића и ресторана тражимо мјесто близу вентилатора с распршивачима воде како би се освјежили.

На сличан начин расхлађивали су се још у Старом вијеку. Древни Египћани, Индијанци, Римљани и Грци потапали су велике комаде платна у воду и потом их вјешали на отворе за врата и прозоре. Струјање зрака кроз мокре тканине стварало је осјећај свјежине у загријаним просторијама.

Ова метода се преносила вијековима, па се на старим фасадама у Котору и другим медитеранским градовима и даље могу видјети металне или дрвене конструкције изнад прозора, које су служиле за разапињање мокрих плахти.

У Египту су у ходницима, кроз које је струјио зрак, држали и велике посуде с водом. Испаравање воде спуштало је температуру зрака за који степен.

Други начин расхлађивања објеката била је сама архитектура, која је варирала од поднебља до поднебља.

У Старом Риму су кроз куће прављени канали кроз које је текла свјежа хладна вода. Цијеви за воду постављане су и кроз саме зидове, што многи називају првим системима централне климе.

На Блиском Истоку су на кућама грађени такозвани ваздушни торњеви, који су својим системом специфично распоређених отвора омогућавали да ваздух струји кроз објекте и на тај начин их расхлађује.

Торњеви су били различити од покрајине до покрајине, прилагођени вјетровима који пушу у том крају, влажности зрака и колични пијеска и прашине у зраку.

Ова рјешења су била занемарена у модерној ахитектури 20. вијека, да би оживјела у 21. као иделан начин да се простор хлади, а смањи утрошак електричне енергије, самим тим и трошкови.

Кина је, пак, имала своје архитектонско рјешење – свјетларнике, такозване "небеске бунаре" у крововима, кроз које је свјеж зрак улазио директно у центар објекта. Распоред просторија око свјетларника је био такав да сунчеве зраке нису успијевале загријати простор испод свјетларника.

Испод отвора у крововима се често налазило и корито за скупљање кишнице, па је вода која је из њега испаравала додатно хладила простор и осигуравала влагу за раслиње.

Наравно, ту су и лепезе као претеча вентилатора. Прво су биле направљене од лишћа, папира, тканина, полукружног облика како би се што лакше држале и њима се хладило.

Први електрични вентилатор настао је 1880. године, а почетком 20. вијека почели су био дио домаћинства.

Први клима уређај, најсличнији оном који ми данас познајемо, изумио је амерички инжењер Wиллис Царриер 1902. Године.

(Независне)