Шипурак су наши људи одувек сматрали за коров и нису га желели близу куће, јер ако шипурак изникне у дворишту зна се да је кућа напуштена и да у њој нико не живи.

Ипак, у једном златиборском селу деда Томислав Селаковић (85) посадио је шипурке на свом имању на ком за једну сезону набере око 2 тоне и заради око 7.000 евра. Томино имање на коме гаји ову биљку смештено је у пристранку села Сеништа на падинама планине Златибор.
 
„Кад сам размишљао да ли да посадим шипурак, људи су се чудили зашто садим трње на имању кад га и онако има у изобиљу“, започиње причу деда Томислав.


 
Пре пет година, када је кренуо са узгајањем, овај вредан Златиборац је на 60 ари своје очевине посадио саднице шипурка које је набавио са севера Србије.
 
„Шипурак ко шипурак, само сто је посађен у редове и на једном месту, онако никакве разлике неме између дивљег и шипурка са мог имања. У рано пролеће крећемо са обрадом, обрезујемо старе гране, окопавамо, ђубримо стаљњаком,прскамо бакарним кречом и припремамо за предстојећу сезону. Највећи део посла јесте када плодови сазре и престоји брање за које често морамо, поред нас из куће, да ангажујемо и раднике“, објашњава деда Тома.


 
Највећи шпиц зрења шипурака је сепрембар, мада у овим крајевима некада зна и да закасни. После бербе тек следи велики посао, а то је производња каше од које се прави џем. За овај део посла задужена је Ружа, Томислављева ћерка, која је подржала оца и код њене куће у Севојну, у предграђу Ужица, започела прераду шипурка.


„Доста је терета и на мојим плећима, али на њеним је пуно више“, признаје Томислав.
 
Од плода шипурка до каше за џем врло је дуг и тежак пут, али како каже деда Тома, његовој ћерки то никада не пада тешко. Набавили су машине за прераду шипурка којима је цена прилично велика а без којих не би могли да се баве овим послом.


 
„Најбитније ми је да квалитет буде на првом месту. Од једног балона од пет килограма каше, могу да се скувају сигурно шест-седам тегли џема, а највећа ми је мотивација и част када ми овогодишње муштерије буду и следеће године“, каже Селаковић.
 
После обраде, брања и прераде опет следи тежак посао – продаја, а ту опет у помоћ прискаче ћерка Ружа.
 
У скоро свим општинама Златиборског округа користе се њихове каше за припрему зимнице, од којих је џем невероватне боје и укуса.
 
„Ћерка у Ужицу доста продаје, али наруџбине пристижу и из Бајине Баште, Пожеге…мада и ја у 85-ој години излазим понедељком на нововарошку пијацу да „намирим“ старе муштерије. Сигуран сам да смо ове године произвели бар 1000 балона од пет килограма, требало је рада али има и користи“, поручује Томислав.
 
По свему судећи ово је ипак посао за млађе људе, а деда Томислав је одличан пример новијим генерацијама да се од рада и упорности може живети у селу.
 
(србија24.цом - курир.рс)
​