Срце страда од брига, јетра од бијеса, желудац од несажваканих дијела, а штитна жлијезда од неизговорених ријечи!

То што се у нама гомила временом се претвори у болест која је у стању да нас убије.
Рак је повезан са подсвјесном жељом за смрћу – некада се догоди да у одређеној ситуацији реагујемо тако што пожелимо умријети, да нас нема, јер нисмо у стању свјесно се суочити с неким животним ударцима и прихватити лекцију. Такву мисао ум аутоматски сачува.

Сви се, углавном, почињемо бавити саморазвојем тек након што проживимо одређена искуства која створе доста потиснутих негативних емоција, док се нека од њих догоде у најранијем дјетињству, па чак и у пренаталном периоду, тако да имамо доста нејасних емоција које не можемо препознати, јер нам није јасан њихов узрок.
Некада је један живот прекратак да се све те емоције препознају, често их научимо потиснути још дубље мислећи да смо се очистили. То се посебно догађа када узимамо антидепресиве и седативе, јер је то најмоћнији начин блокирања емоција, односно заборављања, а и најбољи пут да потиснуте трауме поново оживе кроз болест.

Свака болест представља одговор нашег свеукупног енергетског тијела и резултат је наших мисаоних и емоционалних инвестиција. Наш живот је сачињен од само 1% догађаја, преосталих 99% представља реакције на догађаје. Ми се, уствари, цијели живот бавимо прерађивањем и варењем одређених животних удараца и траума.
Објективно, оно што ми доживљавамо као ударце јесу животне лекције и искушења која нас окрећу себи самима, с основном поруком да не можемо изаћи напоље док не прихватимо себе изнутра.
 
У раном дјетињству смо врло смо осјетљиви и све што родитељи мисле и осећају наш несвјесни ум преузима као програм, исто као што смо претходно преузели генетско наслеђе као програм. Дакле, ми нисмо неисписана плоча, већ долазимо на овај свијет као програмирана информација. У складу с тим несвјесним програмима су и наши животни избори, па бирамо, управо, такве партнере који ће нас повриједити или једемо такву врсту хране која ће нам донијети штету.

Често имамо случај да беба има тумор на мозгу или неку другу неизљечиву болест, и многи ће се запитати како је беба могла мислити или потиснути емоције да би привукла болест.

Рак је повезан са подсвјесном жељом за смрћу – некада се деси да у одређеној ситуацији реагујемо тако што пожелимо умријети, да нас нема, јер нисмо у стању свјесно се суочити с неким животним ударцима и прихватити лекцију.Такву мисао ум аутоматски похрани. Треба знати да је наш ум веома љепљив и да се за њега мисао врло лако залијепи, али тешко одвоји. Зато имамо навику да стално вртимо исту мисао, јер је не можемо одлијепити иако нам смета. Болест увијек напада онај дио тијела који је најслабија карика, односно гдје су се акумулирале негативне емоције и наша жеља да их блокирамо, сакријемо и заборавимо.
 
Наш вид не слаби због старости, већ због тога што неке очигледне ствари не желимо видјети и несвјесно слабимо и блокирамо свој вид, бјежимо од стварности и забијамо главу у пијесак. Када искривљујемо истину у ситуацији која нам не иде на руку, имамо неку властиту визију и сл., наш унутрашњи вид ће бити замагљен, а резултат ће бити губитак спољног вида.

Када себе ,,почастимо” чиром на желуцу, дођемо у ситуацију да морамо селектовати исхрану, што представља потребу контроле и селекције на емоционалном нивоу. Штитна жлијезда се пуни неизговореним ријечима које смо ,,прогутали” на своју штету, уопштено поремећај штитне жлијезде, односно грлене чакре представља проблем комуникације и вербалног изражавања.
 
Углавном, тек када добро уништимо своје тијело, сјетимо се да се морамо чувати стреса, не смијемо се замарати, љекар нам је забранио алкохол, цигарете, масну и тешку храну, надајући се да ће нам таблете помоћи да поправимо оштећене структуре у нашем енергетском тијелу, што се никада неће десити. Лијекови не дјелују на програме. Програми су само информације из потиснутих емоција које ћелијама дају упутства како да се понашају.

(Семберија инфо)