,,На западу ништа ново” девет деценија касније: Безвремена прича о бесмислу рата
Филм њемачког режисера Едварда Бергера “На западу ништа ново”, који је недавно имао премијеру и на “Нетфликсу”, биће у конкуренцији за “Оскара” као њемачки кандидат за најбољи страни филм, учинивши поново актуелним, феномен истоименог романа њемачког писца Ериха Марије Ремарка.
То је већ трећа филмска адаптација Ремарковог класика, који је први пут објављен 1929. када је муњевито стекао статус бестселера и неприкосновеног антиратног романа. Роман је по објављивању постигао највећи успјех у историји њемачке књижевности, продат је у 2,5 милиона примјерака на 22 језика у првих 18 мјесеци штампе, док се данас његови тиражи мјере десетинама милиона примјерака. Већ 1930. године је у Сједињеним Америчким Државама снимљен филм у режији Луиса Мајлстона по мотивима из романа и тада је добио два “Оскара”. Услиједила је још једна филмска верзија рађена од стране канала Би-Би-Си 1979. године у режији Делберта Мана, овај пут као телевизијски филм у којем глуме Ричард Томас и Ернест Боргнине, а сад и трећа и прва њемачка адаптација романа, врло актуелна у свјетлу дешавања на истоку Европе.
О рату и посљедицама рата написано је на стотине романа, али начин на који је Ремарк описао припаднике своје генерације која директно из школских клупа одушевљено одлази на фронт пуна патриотизма и великих снова о херојству, да би их преко ноћи самљела брутална машинерија Првог свјетског рата, био је јединствен из неколико разлога. Прије свега, аутентичност проживљеног ратног искуства аутора уткана у књигу из перспективе обичног војника, без заузимања политичких ставова. Важну улогу имао је и његов једноставан стил писања, ограничен број ликова у роману и наглашена вјештина у излагању радње и тешке теме, којом је у први план ставио рат као негативца, док су сами јунаци дехуманизовани на потрошно месо, што је код великог броја читалаца широм свијета изазивало реакције препознавања, због чега је и био толико популаран.
Такође, сам Велики рат, десио се су специфично вријеме на преврату епоха, у доба како је то примијетио велики италијански писац и стрип умјетник Хуго Прат, заувијек убијена идеја о романтичном рату. Темпо живота диктирао је технолошки напредак: фабрике, аутомобили, нова научна открића, оружја за масовно убијање… Патријархално друштво почиње да губи на значају, жене почињу да се буне против улоге у друштву која им се традиционално намеће. Старо је дошло до краја, а ново је стигло убрзаним темпом. Све је то преоптеретило људе, а прије свега мушкарце који су наивно мислили да рат може да буде “прочишћујућа снага” Европе. У љето 1914. сви су славили почетак рата и били чврсто увјерени да ће за Божић поново бити код куће, након побједе над непријатељима. Догодило се нешто сасвим друго или како то Ремарк примјећује, рат их је научио да се сваки дух може сломити.
- Научили смо да је чисто дугме важније од четири тома Шопенхауера. У почетку смо били одушевљени, затим огорчени и на крају смо равнодушно схватили да није дух тај који је пресудан, већ вјежба и трпљење - каже Ремарк кроз уста Паула Браумера. Блато, влага, глад, крвопролиће у рововима, ноћи под кишом граната и досада између два узалудна јуриша, неуклапање у цивилни живот, све је то на својој кожи доживио Ремарков млади регрут у роману. Сензибилни ђак постао је отупели получовјек.
- Један разводник вуче за собом смрскано кољено, други иде ка мјесту за превијање држећи сопствена цријева у рукама. Суровост се да поднијети, уколико јој се потчиниш, али убија ако о њој размишљаш - пише Ремарк.
Ремаркови јунаци Паул и његови саборци нису били ни хероји ни кукавице. Они су, прије свега, били жртве. Обични млади људи оптерећени културом херојства и патриотизма својих очева и заблудама своје младости. Жртве оних који су на најгори могући начин изманипулисали и злоупотријебили њихову младост. Њима су стављене пушке у руке на путу на којем их чека само губитак. Све оно о чему су младићи сањали, рат је срушио низом ужаса. Од безбрижне младости није остало ништа, они су само животиње које морају преживјети захваљујући искључиво својим нагонима.
Постоји податак који су изнијели историчари, а који каже да је у посљедњих пет вијекова човјечанство у миру провело свега 292 године. Што је чињеница, која у великој мјери објашњава безвременост романа “На западу ништа ново”. Иако у рату готово увијек формално постоје побједничка и губитничка страна, дилема заправо нема. Сви су губитници у рату. Немогуће је ући у рат, а не изгубити: родитеља, брата, супружника, пријатеља, родбину, комшије... Или, губитка оног најстрашнијег, а што нас је успјешно научио Ремарков роман, губитка самога себе.
- Ова књига није нити оптужба нити исповијест, а понајмање авантура, јер смрт није авантура за оне који стоје лицем у лице са њом. Овом књигом ћу једноставно покушати да прикажем једну генерацију људи, која и ако је успјела да избјегне његове гранате, била је на крају уништена ратом - рекао је Ремарк.
Сам роман је међутим сметао десничарима у Њемачкој, а након што су нацисти 1933. преузели власт, Ремаркове књиге јавно су спаљене и забрањене, а писац је емигрирао у Швајцарску 1932. године, након чега се преселио у Сједињене Америчке Државе. Ипак, крај живота је дочекао у Швајцарској гдје је преминуо 1970. године у Локарну овјенчан славом и богатством, али и вјечним теретом проживљеног ужаса рата.
Аутор
Писац Ерих Паул Ремарк, рођен је 22. јуна 1898. године, у католичкој, радничкој породици. Са 18 година одлази на западни фронт у Првом свјетском рату, гдје је врло брзо био и рањен. Када је 1929. године објавио роман “На западу ништа ново”, под псеудонимом Ерих Марија Ремарк, у знак сећања на мајку, постао је познат у ширим књижевним круговима и јавности. Поред тог романа међу најпознатијим дјелима налазе се романи : “Повратак”, “Три ратна друга”, “Небо не зна за миљенике”, “Искра живота”, “Црни обелиск”, “Тријумфална капија”, “Вријеме живота и вријеме смрти”.
Глас Српске
То је већ трећа филмска адаптација Ремарковог класика, који је први пут објављен 1929. када је муњевито стекао статус бестселера и неприкосновеног антиратног романа. Роман је по објављивању постигао највећи успјех у историји њемачке књижевности, продат је у 2,5 милиона примјерака на 22 језика у првих 18 мјесеци штампе, док се данас његови тиражи мјере десетинама милиона примјерака. Већ 1930. године је у Сједињеним Америчким Државама снимљен филм у режији Луиса Мајлстона по мотивима из романа и тада је добио два “Оскара”. Услиједила је још једна филмска верзија рађена од стране канала Би-Би-Си 1979. године у режији Делберта Мана, овај пут као телевизијски филм у којем глуме Ричард Томас и Ернест Боргнине, а сад и трећа и прва њемачка адаптација романа, врло актуелна у свјетлу дешавања на истоку Европе.
О рату и посљедицама рата написано је на стотине романа, али начин на који је Ремарк описао припаднике своје генерације која директно из школских клупа одушевљено одлази на фронт пуна патриотизма и великих снова о херојству, да би их преко ноћи самљела брутална машинерија Првог свјетског рата, био је јединствен из неколико разлога. Прије свега, аутентичност проживљеног ратног искуства аутора уткана у књигу из перспективе обичног војника, без заузимања политичких ставова. Важну улогу имао је и његов једноставан стил писања, ограничен број ликова у роману и наглашена вјештина у излагању радње и тешке теме, којом је у први план ставио рат као негативца, док су сами јунаци дехуманизовани на потрошно месо, што је код великог броја читалаца широм свијета изазивало реакције препознавања, због чега је и био толико популаран.
Такође, сам Велики рат, десио се су специфично вријеме на преврату епоха, у доба како је то примијетио велики италијански писац и стрип умјетник Хуго Прат, заувијек убијена идеја о романтичном рату. Темпо живота диктирао је технолошки напредак: фабрике, аутомобили, нова научна открића, оружја за масовно убијање… Патријархално друштво почиње да губи на значају, жене почињу да се буне против улоге у друштву која им се традиционално намеће. Старо је дошло до краја, а ново је стигло убрзаним темпом. Све је то преоптеретило људе, а прије свега мушкарце који су наивно мислили да рат може да буде “прочишћујућа снага” Европе. У љето 1914. сви су славили почетак рата и били чврсто увјерени да ће за Божић поново бити код куће, након побједе над непријатељима. Догодило се нешто сасвим друго или како то Ремарк примјећује, рат их је научио да се сваки дух може сломити.
- Научили смо да је чисто дугме важније од четири тома Шопенхауера. У почетку смо били одушевљени, затим огорчени и на крају смо равнодушно схватили да није дух тај који је пресудан, већ вјежба и трпљење - каже Ремарк кроз уста Паула Браумера. Блато, влага, глад, крвопролиће у рововима, ноћи под кишом граната и досада између два узалудна јуриша, неуклапање у цивилни живот, све је то на својој кожи доживио Ремарков млади регрут у роману. Сензибилни ђак постао је отупели получовјек.
- Један разводник вуче за собом смрскано кољено, други иде ка мјесту за превијање држећи сопствена цријева у рукама. Суровост се да поднијети, уколико јој се потчиниш, али убија ако о њој размишљаш - пише Ремарк.
Ремаркови јунаци Паул и његови саборци нису били ни хероји ни кукавице. Они су, прије свега, били жртве. Обични млади људи оптерећени културом херојства и патриотизма својих очева и заблудама своје младости. Жртве оних који су на најгори могући начин изманипулисали и злоупотријебили њихову младост. Њима су стављене пушке у руке на путу на којем их чека само губитак. Све оно о чему су младићи сањали, рат је срушио низом ужаса. Од безбрижне младости није остало ништа, они су само животиње које морају преживјети захваљујући искључиво својим нагонима.
Постоји податак који су изнијели историчари, а који каже да је у посљедњих пет вијекова човјечанство у миру провело свега 292 године. Што је чињеница, која у великој мјери објашњава безвременост романа “На западу ништа ново”. Иако у рату готово увијек формално постоје побједничка и губитничка страна, дилема заправо нема. Сви су губитници у рату. Немогуће је ући у рат, а не изгубити: родитеља, брата, супружника, пријатеља, родбину, комшије... Или, губитка оног најстрашнијег, а што нас је успјешно научио Ремарков роман, губитка самога себе.
- Ова књига није нити оптужба нити исповијест, а понајмање авантура, јер смрт није авантура за оне који стоје лицем у лице са њом. Овом књигом ћу једноставно покушати да прикажем једну генерацију људи, која и ако је успјела да избјегне његове гранате, била је на крају уништена ратом - рекао је Ремарк.
Сам роман је међутим сметао десничарима у Њемачкој, а након што су нацисти 1933. преузели власт, Ремаркове књиге јавно су спаљене и забрањене, а писац је емигрирао у Швајцарску 1932. године, након чега се преселио у Сједињене Америчке Државе. Ипак, крај живота је дочекао у Швајцарској гдје је преминуо 1970. године у Локарну овјенчан славом и богатством, али и вјечним теретом проживљеног ужаса рата.
Аутор
Писац Ерих Паул Ремарк, рођен је 22. јуна 1898. године, у католичкој, радничкој породици. Са 18 година одлази на западни фронт у Првом свјетском рату, гдје је врло брзо био и рањен. Када је 1929. године објавио роман “На западу ништа ново”, под псеудонимом Ерих Марија Ремарк, у знак сећања на мајку, постао је познат у ширим књижевним круговима и јавности. Поред тог романа међу најпознатијим дјелима налазе се романи : “Повратак”, “Три ратна друга”, “Небо не зна за миљенике”, “Искра живота”, “Црни обелиск”, “Тријумфална капија”, “Вријеме живота и вријеме смрти”.
Глас Српске
