Велики петакхришћански је празник, који је према хришћанској религији обиљежен страдањем Исуса Христа, његовим распећем на часни крст и његовом смрћу за спасење свијета.

Тог дана, Црква и њени вјерници се сјећају догађаја који су непосредно претходили Христовом Распећу, почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспјелог покушаја да га оптуже, па до гласног викања јудејског народа:,,Распни га!", те ношења крста кроз град, на путу према Голготи, разапињања и праштања џелатима ријечима:,,Оче, опрости им, јер не знају шта раде", умирања, уклањања са крста, помазивања миром, повијања тијела платном и полагања у гроб и постављања страже да чува гроб да неко не украде његово тијело.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице и да је тај човјек невин. Јудеји су увидјели да могу само да муче Исуса, али не могу да га осуде, па су рекли Пилату да се Исус у ствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав гријех Римљани морају да казне починиоца.
​
Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Свјетина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а свјетина је урлала: „Распни га! Распни га!"

Христу су ставили трнов вијенац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, двије хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне ријечи. Нашао се ту и један добар човјек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И послије свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божија творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завјеса у храму се расцијепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стијене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове ријечи да ће и мртво камење свједочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човјек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас.

Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдаленом и још неким женама. Нијема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тијело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тијело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутрадан субота (када се ништа не ради), а да тијело не би стајало на крсту три дана, дозволио да га скину са крста. Христово тијело су обавили платном и однијели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стијени. Кад су положили Христово тијело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тијело.

У вријеме када је Христос предао дух Свој Оцу, у свим православним храмовима се износи Плаштаница. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се поставља испред олтара, на посебно украшен одар, који представља гроб Христов. Вјерници у највећем реду и са дубоким поштовањем, прилазе Плаштаници и цјеливају је. На Велики петак се стрго пости (храна се спрема на води), зато што све мисли и молитве треба да буду упућене Господу и подсјећању да је он себе принијео на жртву, из љубави према свима нама.

Велики петак је један од најтужнијих дана у години и тог дана не звоне ни црквена звона, већ се оглашавају клепетала. Христова жртва и његова смрт н акрсту је ради спирања гријеха цијелог људског рода и претходи најрадоснијем хришћанском празнику – Васкрсу. Обичај је да се на Велики петак фарбају прва васкршња јаја, и то црвеном бојом, јер црвена боја, како се тврди,  симболизује Христову проливену крв, а и радост новог рађања. Прво офарбано јаје зове се чуваркућа и оно се оставља током цијеле године, с намјером да чува дом и укућане од свега лошег.