Велики четвртак је, по библијском предању, један од најзначајнијих дана у животу Исуса и његових ученика и уједно посљедњи дан Исусове слободе. Велики четвртак обиљежила су четири велика догађаја: свето прање ногу ученицима, тајна вечера, чудесна Исусова молитва и на крају његово издајство и хапшење.



Пред празник Пасхе, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим, гдје је на Велики четвртак била Тајна вечера. Тајна због тога што је на њој установљена Света тајна причешћа. Исус је установио уз ријечи: „Узмите, једите, ово је тијело моје" и „Пијте из ње сви, јер ово је крв моја''. Ове се ријечи могу чути на свакој светој литургији чији је централни дио свето причешће и обиљежава га, баш као на тајној вечери, испијање вина и ломљење колача.

Исус је својим ученицима опрао ноге, учећи их тако сопственим примјером како треба да служе једни другима. Заповиједио им је и да љубе једни друге: „Да љубите једни друге као што ја вас љубим“. Говорио је о предстојећем страдању и свему што ће му се догодити. Исус, као боголики човјек или човјек-бог, унапријед је знао све догађаје који ће услиједити и властито страдање је прихватио као нужност која се мора десити и којом се заокружује његова мисија на земљи.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву у којој се помолио за своје ученике, као и за све оне који због њихових ријечи буду повјеровали.

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар, а један од њих, Јуда, га је издао. Треба рећи да је Јуда још на Велику сриједу отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребрњака“, чиме је већ дан прије издао Исуса. Због сјећања на ово издајство сриједом се пости.

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, гдје се, знајући за сва страдања која му предстоје моли Оцу своме. Јуда је знао за тај врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао, цјеливајући га, јер им је рекао: „Кога пољубим, тај је“, Исус га је упитао: „Јудо, зар цјеливом издајеш сина човјечијега?" Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волио Христа, поклекао и три пута га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом. Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запјевао је пјетао. Петар се тада сјетио ријечи Исусових да ће га се и он три пута одрећи прије него што запјева пјетао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.

Јуда је, са друге стране, схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорјело срце није било спремно на покајање. Није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању објесио и тако је додао себи и неопростиви гријех самоубиства и тако је за разлику од Петра (који је постао један од највећих апостола) остао запамћен само као издајник .

Првосвештеници нису хтјели да новац, који је Јуда бацио, ставе у благајну храма. За тај новац је купљена њива да буде мјесто на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали ,,Крвна њива", зато што је за крвави новац купљена.
​
Зора сљедећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука - Велики петак.