У недјељу, првог децембра у 15:15 часова, у осамдесет и четвртој години живота, у бијељинској болници је умро Мехмед Мехо Ханушић (10.10.1936 - 1.12.2019), пензионисани музички педагог и врсни музичар до краја живота, човјек који је свирао готово све музичке инструменте, а хармонике правио и без премца поправљао и штимао.

Човјек који је својим животом и радом обиљежио једно вријеме, отишао је у легенду и сјећање. Сахрана ће се обавити у сриједу 4. децембра у 13:30 часова на Градском гробљу Пучиле, гдје ће бити сахрањен поред своје супруге Душанке.

Поводом смрти Мехмеда Мехе Ханушића, преносимо текст објављен прије седам година на Deutsche Welle, босанскохерцеговачка редакција.

-----------------------------------------------

Све било је музика

- Имао је четири године кад је први пут додирнуо типке хармонике. Музички педагог, музичар који свира све инструменте и мајстор који прави и поправља хармонике. И у 76. години, Мехмед Мехо Ханушић не може без музике.

"Све је у животу музика. Нисам само ја, него ја сам све. Јер, музика је музика, ту граница нема," каже човјек, 72 године одан хармоници и музици. Прву хармонику у Семберију донио је његов дјед Мустафа, негдје из Мађарске, након служења у аустроугарској војсци. Купљена је од војника који је у рату изгубио обје руке. Од тада, у бијељинској породици Ханушић хармонику сви свирају, а љубав према музици породична је традиција.



"Дијете се роди, прохода, проговори и просвира. Није било учења, него свира! То је неко Божије давање. И свирали су сви." Дјед је постао трговац хармоникама, а његов син Хасан почео је поправљати, али и правити хармонике, уз помоћ своје дјеце која су одрастала уз музику.

"И сестра Азика је радила. Она је била задужена за мјехове, ја сам правио бас механике, аутомате, а брат Мујо је тонове чистио и клавијатуре правио."

Мехмед Ханушић каже да је отац био добар, али и строг мајстор. Учио их је да нема нерјешивих проблема.

"Слушај ти, каже, паметњаковићу. Јел' ту хармонику направио човјек ил' је међед? Рекох, човјек. Па шта си ти? Направи то, нећу да знам. И он оде. Нема, има да направиш или дуби на глави."

Солиста Радио Тузле постао је 1954. године, у вријеме када су почињали пјевати многи, касније познати пјевачи Зекеријах Ђезић, Неџад Салковић, Лјиљана Петровић. Истиче тадашњи професионалан и стручан однос према музици. Али, сјећа се серенада и занатлија у градском оркестру.

​

"Ти ниси могао свирати ако ниси знао да свираш одломке из опера, арије. Онда, музику руску, мађарску, румунску, италијанску...и класику. Ако ниси знао свирати, шлагере, џез музику, ти ниси могао свирати."

1960. године почео је студирати у Сарајеву. Памти разговор са Стојаном Томићем, тадашњим предсједником Скупштине општине Бијељина.

"Па знам, рекох, свирати кларинет, саксофон, џез трубу, хармонику, бас гитару, гитару...Знаш, каже, фрулу? Знам. И тамбуру? Знам све врсте тамбура. Имаш ли ти написмено за то? Рекох, немам. Е зато, марш у Сарајево и дођи сутра да добијеш стипендију!"

Након завршетка студија почиње његов музичко-педагошки рад. Наставника Меху памте по оркестру од 45 и хору од 200 чланова, са којима је освајао бројне награде. Супруга Душанка, синови, снахе и унучад, неизоставна музика, љубав су и мир његових пензионерских дана. Хармонику коју је направио 1960. године планира да поправи и да јој очисти тонове. Да на њој засвира.

"Човјек, ако је не осјети у себи, не може је одсвирати никако. Јер, музика мора да се свира срцем и мозгом."

Семберија ИНФО - Е. Мусли
Текст и фотографије, преузето са  dw.com