Након што је притиснута новом аустроугарско-њемачком офанзивом са сјевера и запада, те бугарском агресијом са истока, Србија је током зиме 1915. године била на прекретници. У данима слома, расправља се о будућности и начину на који да се настави борба. Два су приједлога. Први предвиђа наставак борбе вођењем герилског рата што је предлагао Живојин Мишић, и други да се крене у повлачење према албанској и грчкој обали, који став је преовладао. У том моменту, познато је да повлачење неће моћи да иде моравском долином, иако би тај пут био лакши и бржи, јер су бугарске снаге заузеле источне и југоисточне дијелове Краљевине Србије. Донијета је одлука да се крене у повлачење преко Метохије, Црне Горе и Албаније према Грчкој. Братска помоћ војске Краљевине Црне Горе, која је од Мојковца до Горажда током јануара 1916. штитила одступање српске војске била је од немјерљиве важности. Србија је не желећи да положи оружје и потпише капитулацију поднијела огромне жртве, људске и материјалне, те је рат завршила као држава која је процентуално удјелу у укупном становништву имала највеће жртве.



Ти српски војници биће у наставку повлачења убијани од стране албанских племена, смрзаваће се и умирати у албанским гудурама, биће приморани да уништавају топове, јер волови не могу даље да их вуку. У овом страдању 240.000 људи није дочекало да види грчко море и обећане француске и италијанске лађе. Ријетко ко је у том моменту могао да предвиди да ће српска војска, након такве погибије смоћи снаге да зада коначан ударац централним силама. Наиме, већ сљедеће 1916. године, консолидована, одморена, наоружана и опремљена новим униформама војска Краљевине Србије под заједничком савезничком командом креће на Кајмакчалан и заузима га 30. септембра 1916. године. Бугарска команда је знајући колики је симболички и стратешки значај Кајмакчалана одлучила да га свим силама брани. Чак су га и назвали Борисов град, по сину цара Фердинанда, будућем краљу Борису. За српску побједу на Кајмакчалану постојали су објективни и субјективни разлози. Неспорно је српска војска била наоружана и опремљена од стране савезника, па је према неким историјским изворима ватрена моћ српског оружја у вријеме освајања Кајмакчалана 1916. године је била чак десет пута већа него у вријеме Церске и Колубарске битке 1914. године. Међутим, српски војник је сваки појединачно имао и лични мотив да што прије заузме врх планине Ниџе, коту 2525. Одатле, са „капије слободе“ отвара се пут ка ослобођењу његове Отаџбине и долази час повратка дјеци, женама, својим кућама и запустјелим њивама.
Двије године након освајања „капије слободе“ савезничка војска, чију главнину су чинили српски војници, под заједничком командом генерала Франше д’Епереа ће 15. септембра 1918. године кренути у пробој Солунског фронта. Уочи почетка операција пробоја Солунског фронта, војвода Живојин Мишић преузео је дужност начелника штаба Врховне команде, док је генерал Петар Бојовић преузео команду над Првом армијом; Другом армијом командовао је војвода Степа Степановић. У незадрживом налету бугарски отпор је сломљен, а 30. септембра у Солуну генерал Иван Луков потписао је капитулацију Бугарске. Чувши вијест о овоме, њемачки цар Вилхелм Други, пун огорчења, упутио бугарској Врховној команди телеграм сљедећег садржаја: „Шездесет двије хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!“.

За 46 дана од почетка Солунске офанзиве српске трупе су, упркос сталним борбама, успјеле да напредују 600 километара, да стигну до обала Саве и Дунава, и 1. новембра ослободе Београд. Након тога, на позив народних вијећа биће ослобођене и Војводина, Босна, Херцеговина, Црна Гора са приморјем, а потом је услиједило прводецембарско уједињење.

Након што је 29. октобра 1918. године Хрватска донијела „одлуку о раскиду државно-правних свеза са Аустроугарском“, истог дана је у Загребу је проглашена Држава Словенаца Хрвата и Срба, од јужнословенских дијелова Аустроугарске монархије. Међутим, Италија на крају борбених операција све чешће у међународној дипломатској арени истиче тајни Лондонски уговор којим јој је обећана Истра са Ријеком и Кварнер. И не само то, него и италијанска војска креће са запосједањем ових области.

Ово је контекст у коме се дешава југословенско уједињење.

Држава СХС као државно-правни провизоријум није успјела да добије међународно признање, да изврши мобилизацију, нити да успостави власт на својој територији. Испоставило је се да је послужила само као институционализована парадржавна контратежа београдском моделу уједињења. Такав покушај се на самом почетку показао као чист промашај. Банат, Бачка и Барања, као такође јужнословенски дијелови Аустроугарске монархије никада нису постали дио тог провизоријума. У Далмацији, усљед италијанске пријетње, влада србофилско расположење. Хрватска и Славонија са Сремом заглављени су између самосвојних тежњи хрватских политичара и опасности да крај рата дочекају на пораженој страни. Спас у преласку на страну побједника покушавају да пронађу у уједињењу са Краљевином Србијом, али и у покушају да то уједињење буде резултат компромиса (између побједника и поражених).

Насупрот томе, Пашићева идеја уједињења предвиђала је уједињење српских земаља у једну државу која би као посебна цјелина ушла у заједничку државу са Словенцима и Хрватима, а што је вођа војвођанских радикала Јаша Томић сликовито описао изјавивши да требамо прво да обучемо српску кошуљу, а тек потом југословенски капут. Плебисцитарни покрети који су услиједили у Босни и Херцеговини, Војводини и Црној Гори, ишли су на руку овим радикалским настојањима. Већ 4. новембра Народно вијеће из Сарајева упутило је позив српској војсци да уђе у Босну, а два дана касније 6. новембра Друга српска армија, дочекана с неподјељеним одушевљењем, свечано је ушла у Сарајево. Непосредно сједињење са Србијом прогласила су 42 од укупно 54 котара у покрајинама Босни и Херцеговини.



Трупе Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића су 10. новембра ушле у Бијељину. Овај чин представљао је остварење вјековног сна српског народа овог краја. Наиме, након пропасти средњовјековних феудалних држава и пада у ропство овај догађај значио је долазак слободе. Међу ријетким записима о овом догађају истиче се опис Николе Јовановића (осуђеног на бањалучком велеиздајничком процесу), који је објављен у Школској споменици ОШ у Бијељини. Јовановић се тог догађаја присјећа и биљежи: „Дошао је пук српске војске... и дочекана је војска од свога народа... а дјеца и грађани зову сваког својој кући да га почасте... Грађани су сав збор официра погостили у опћинској кафани. Дирљив говор држао је школски надзорник Стево Николић.“. Успомену на овај догађај Бијељинци су чували и његовали. О каснијем обиљежавању Дана ослобођења и уједињења остала су сачувана два прогласа – један упућен Мушкој основној школи „Вук Караџић“ и други којим се позивају сви грађани да учествују у благодарењима која су одржана у Римокатоличкој цркви, Јеврејској синагоги и Српској православној цркви. Оба позива потписана су од стране тадашњег предсједника општине Мурадбег О. Пашића. Из садржаја ових прогласа произлази да је овај дан обиљежаван као велика светковина, односно да је био својеврсни Дан општине.

Према непотпуним списковима које је објавио Петар Вујичић, Семберија је дала 334 ратна добровољца у ратовима вођеним од 1912. до 1918. године  

Није случајно да и данас у Бијељини имамо улицу и касарну која носе назив по команданту на крилима чије армије је донијета слобода у наш крај. У самој касарни постоји и биста војводе Степе. Закључујемо, да је овај епохални догађај остао као такав упамћен у политичкој и војној историји нашег краја.

Паралелно са овим, слични процеси су текли и у Војводини и Црној Гори. На иницијативу, већ поменутог Јаше Томића, припремана је Велика народна скупштина. Након што је 9. новембра ослобођен Нови Сад, 25. новембра, противно тежњама Народног вијећа СХС, у Новом Саду је одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена на којој је донијета одлука о директном присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Већ поменути Јаша Томић је, том приликом, изговорио сљедеће ријечи: „Ми нисмо вером и језиком једно са Србима и Србијом него смо кост од кости српске, једно по духу и судбини. Одлучили смо да једно будемо са Србијом без услова, без преговора и без поговора“. Дан раније Срем је донио исту одлуку на скупштини која је одржана у Руми. На Подгоричкој скупштини одржаној 26. новембра 1918. плебисцитарно је одлучено о уједињењу Црне Горе и Краљевине Србије. Ове одлуке, иако историјске, касније ће се показати, биле су на снази само неколико дана.

Упркос свим овим тежњама, питање даљег уједињења било је неизвјесно, због оклијевања Загреба. Међутим, притиснути италијанским напредовањем у Далмацији, далматински представници су 16. новембра запријетили Народном вијећу СХС у Загребу да ће се директно сјединити са Србијом у року од пет дана, уколико ови наставе да оклијевају. Делегација Народног вијећа СХС похитала је у Београд да пренесе поруку регенту Александру. У Загребу су од стране Стјепана Радића упозорени да „не срљају као гуске у магли“. Другим ријечима, тражио је да се држе принципа предвиђених Напутком, а који нису безусловно прихватали ни унитарно државно уређење, нити Карађорђевиће као владалачку династију. Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. у кући Крсмановића у Београду прогласио уједињење у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Том приликом, регент Александар је нагласио да је овим актом „коначно проведено у дело оно што су најбољи синови наше крви, све три вере, сва три имена, с обе стране Дунава, Саве и Дрине почели припремати још за време блажене успомене мога деде кнеза Александра и кнеза Михаила.“ Србија је у југословенску краљевину унијелу тешко стечену државност и капитал побједника у Великом рату. Насупрот томе, Хрвати и Словенци су у таквој краљевини добили државност и конститутивност и из пораженог прешли у побједнички табор.

Упркос свему, југословенско уједињење било је и свесрпско уједињење. То је такође, био један државни облик који је нашем народу дао на значају. Рјешење националног питања у форми интегралног југословенства је у сваком случају био бољи него касније федерирање тог питања.

Као и сваке године, и овог 10. новембра пригодним програмом биће обиљежен Дан ослобођења Бијељине у Првом свјетском рату. То је прилика да искажемо народно јединство, и да кажемо да, без обзира на наметнуте државне форме, духовно јединство српског народа нико не може да разбије'', поручују из  Удружења „Краљевина Србија“ Градски одбор Бијељина.

Удружењe „Краљевина Србија“ Градски одбор Бијељина