Драги моји суграђани,

хвала вам што мислите на мене, али мене више нема. Више нема моје оронуле и ишаране фасаде коју су нека несташна дјеца украсила својом руком. Нема више мог оронулог крова и сасушеног дрвета које је украшавало мој улаз. Нема више мојих разбијених прозора који су биле моје очи са којима сам вас гледао када пролазите улицом. Мене нема више. Нисам могао да се браним јер нисам могао да комуницирам са вама због онога што јесам - ругло.

Жао ми је што више нисам са вама, што више нећу моћи да гледам веселе ђаке како иду и како се враћају из школе. Жао ми је што више нећу моћи да чујем њихове тајне, њихов смијех и њихову радост и тугу. Жао ми је што несташна дјеца више неће моћи да украшавају моју фасаду. Жао ми је што више нисам са вама.



Много сам година стојао ту, видио сам и чуо много тога, па вас зато молим да ме чујете сада када ме више нема. Као и све у животу, схватимо да нам нешто недостаје само онда када то изгубимо. Схватимо да смо вољели тек када нечега или некога више нема. Тада се будимо из хибернације личних интереса, тада покрећемо иницијативе и тада не знамо за границе. Тада се у нама буди осјећај да можемо све и тада се боримо свим срцем. Тада, када је већ касно.

Годинама сам стојао као нијеми посматрач и упијао све што ме окружује. Надао сам се да ћу још дуго година бити са вама и да ћу упознати нове генерације, вашу дјецу и унучад, и њихову дјецу и унучад. Морам признати да сам у посљењих неколико година примијетио да су ствари другачије, него што су биле прије. Људи, а посебно млади који су увијек весело пролазили крај мене пуни шала и трикова, били су тихи и гледали су у мале уређаје које су држали у својим рукама. Послије сам научио да се то зове ,,мобилни телефон”. Примијетио сам да, од како су ти уређаји у њиховим рукама, говор и смијех све мање чујем. Да више нема ведрих разговора и тајни, да нема трчања и смијеха. Да нема више договора да се уђе у моје двориште и да се истражи шта се ту крије. Све што сам видио су само спуштене главе. Шта се десило са несташном дјецом, шта се десило са несташним умјетницима који су украшавали моју фасаду? Шта се десило са несташним истраживачима који су откривали тајне мог дворишта? Шта су ти уређаји урадили са мојих другара?!
 
Дружина коју сам ја звао ,,она, он и малишани”, а онда сам научио да се то зове ,,породица”, често су пролазили крај мене. Она и он су често причали малишанима о мени. Стајали би испред мог дворишта и причали дивне приче како сам некада био велики и моћан. Малишани, моји најбољи другари би постављали безброј питања и послије, када би пролазили крај мене, препричавали својим вршњацима невјероватне приче које су чули током шетње са својом породицом. Али опет, посљедњих година, она и он су често сами. Он обично пролази поред мене у некаквој коцкастој кочији која много галами и испушта некакав чудан мирис. Она још увијек шета, али не гледа више према мени. Немају више оне ведрине са којом су ми уљепшавали сваки дан. Малишани? Малишана више нема или их ја више не могу препознати. Када мало боље размислим, више не знам ко је она, ко је он, а ко су малишани. Сви ми исто изгледају. Да ли је то мода или су малишани постали велики прије времена? Зар не знају да је бити малишан најљепше доба живота! Гдје журе! Шта се десило са њима? Гдје је моја дружина она, он и малишани?!

Моји другари, које сам звао чувари, били су људи који су ме направили и који су се бринули о мени. Правили су ме пажљиво, бринули се о сваком дијелу мене и о свему сто је имало везе са мном. Када сам завршен, стално су проводили вријеме са мном. Мазили су ме и миловали са неким предметима које су звали ,,метла и крпа” и имао сам те дивне масаже сваки дан и то неколико пута на дан. Научио сам много о ономе што су они звали ,,посао”, о односу са другима, о срећи и несрећи, о лијепим и тешким тренуцима, о радости и свађи. Свашта сам научио и никада нисам био сам. Осјећао сам се сигурно, јер сам имао своје другаре чуваре.
 
Нажалост, једног дана моји чувари су морали да оду и да ме оставе. Био сам тужан, био сам сам. Више нисам имао оне дивне масаже и више нисам могао да учим, јер није било никога од кога бих могао да научим. Онда једне вечери, чуо сам глас, сличан као глас мојих другара чувара и осјетио сам голицање на фасади. Били су то несташни мали другари умјетници. Неколико вечери касније, неки нови несташни мали другари пробудили су ме у пола ноћи. Бацили су камен на мој прозор који се разбио. Нисам био љут, јер сам тада осјетио онај мирис који сам удисао, док су моји стари чувари били са мном. Осјетио сам ваздух у свакој својој просторији, осјетио сам да сва она самоћа која је годинама била затворена у мени излази кроз тај разбијени прозор и нестаје. Био сам тако срећан. Поново сам осјетио додир ваздуха у себи, поново сам имао некога ко мисли на мене. Поново сам имао своје другаре чуваре.

Године су пролазили и добио сам нове другаре, несташне истраживаче који су истраживали моје двориште и откривали велике тајне које се ту крију. Смијао сам се често њиховим причама како се ту крије благо, како је ту некада живио чаробњак, како ту има духова и сл. Било је предивно слушати их како причају, како њихова машта ради и како су радознали и паметни. Пошто ја ту стојим годинама, знао сам да нема ничега што би могло да им науди, али ,,велики”, које су мали истраживачи звали ,,мама и тата”, ипак су долазили и галамили на њих. Мама и тата су имали своју машту и приче, али приче маме и тате су биле баш безвезе за разлику од прича малих истраживача. Без обзира на приче и машту маме и тате, моји мали другари истраживачи су се увијек враћали са новим причама и новим авантурама.
 
Упознао сам још другара, звао сам их ,,приљепци”, јер су стално били прилијепљени једно уз друго. Често би долазили ноћу и дуго стојали крај мене. Причали би тихо и припијали се једно уз друго. Изговарали би дивне ријечи једно другом и ширили дивну позитивну енергију. Када би се растали за то вече, обоје би били веома тужни. Наредне вечери опет би се исто десило, па сам схватио да је то нормално и да једноставно не желе да се раздвајају. Послије сам те ,,приљепке” виђао у дружини ,,она, он и малишани” и научио сам да се то зове ,,љубав”.

Године су пролазиле, а ја сам постао стар и оронуо. Постао сам ругло, како су ме неки другари звали, али ја сам био срећан, јер сам имао своје другаре. Онда су дошли неки нови другари које нисам до тада виђао и обилазили су око мене, улазили у моје двориште и причали о некаквом рушењу. Био сам уплашен све док један од другара није рекао:,,Ово се ставља под заштиту државе као културно-историјски споменик! Биће уређен и вратиће му се стари сјај! Ово се не смије рушити!”. Мојој срећи није било краја. Добио сам још нових другара чувара.

Пролазило је вријеме, а онда су дошли нови другари који су личили на моје другаре чуваре, али ови другари су дошли у некаквим великим кочијама које су изгледале страшно и правиле су много буке. Помислио сам - ево га, стигло је ново одијело.
 
Уживао сам у додиру вјетра и сјају сунца, када у једном тренутку осјетих бол. Осјетио сам ударац, па још једна! Ударце толико снажне да је мој кров почео да пада. Шта се ово дешава, зашто ме повређују?! Зар ово нису моји другари чувари који су ми донијели ново одијело?! Није било никога од мојих пријатеља да их заустави. Није било несташних малишана, није било истраживача, није било дружине она, он и малишани, није било приљепака. Осјећао сам како нестајем. Нестајем, а нисам стигао ни да се поздравим са својим пријатељима. Гдје су сви нестали?! Гдје су сви отишли?! Поново сам био сам! Нестајао је дио по дио мене, а рекли су да сам заштићен! Рекли су да ме неће дирати! Рекли су да ће ме чувати! Тада сам схватио да од када су они малени уређаји спустили главе мојих другара, када су малишани одрасли прије времена, када су она и он престали да шетају заједно, да је свему дошао крај.
 
Драги моји суграђани, драги моји несташни другари, драги моји приљепци, драги моји истраживачи, драга моја дружино она, он и малишани, драга моја породицо - однијели су ме од вас!

Годинама сам стајао и гледао, слушао и учио, а сада вам се обраћам и молим - сјетите се како је некада било. Сјетите се да сте ви још увијек ту и да имате једни друге. Сјетите се да за вас још није касно да се веселите и да будете срећни. Мене више нема, али ви сте још увијек ту. Шта бих сада дао да могу, опет, да будем ту са вама, али, нажалост, не могу.
 
Драги моји, када год вам буде тешко, када год мислите да не можете даље, сјетите се да је овдје једном био један стари млин који је остао сам и којем сте ви поново дали осмијех и када сте заборавили једни на друге да је он нестао. Сјетите се да једино заједно можемо постојати и једино заједно можемо бити срећни. Сјетите се да имате једни друге. Моја посљедња жеља је да сви моји несташни другари, несташни истраживачи, дружина она, он и малишани, другар чувари, приљепци и остали не дозволите да они мали уређаји спусте ваше главе, да малишани не дозволе да због моде остаре прије времена, да због злих људи не останете једни без других и да се поново прошетате мојом улицом и улицама мог дивног града и да никада не заборавите да само заједно можете бити срећни као што сам ја био срећан свих оних година док сам био са вама. Хвала вам за сву љубав и све дивне године које сте дијелили са мном. Можда ме више нема, али ви сте увијек са мном гдје год ја сада био.
​
                                                             Збогом!
                 Воли Вас Ваш стари Ванеков Млин