​

Удружење грађана „Синергија плус“ и неформално „Друштво аутостопера“ организовали су, четврти пут, „Путологију“, серију од четири путописна приповиједања која су одржана сриједом, у априлу, у бијељинском Музеју Семберије.
 
 У оквиру тог пројекта и тридесетчетворогодишњи Милош Петровић, блогер из Бора ( Путуј.РС), који се примарно бави wеб маркетингом и промоцијом  велнес и спа хотела, подијелио је са заљубљеницима у путовања у Бијељини своја искуства из Сибира, који је посјетио у два наврата, у прошлој и почетком ове године.
 


„Имао сам срећу да у двије године заредом путујем у Сибир. У прошлој години путовао сам на сјевер Сибира, у град Норилск, док сам у овој години посјетио Краснојарск и Бајкалско језеро, који се налазе у јужном дијелу Сибира. Сјевер Сибира је толико далеко и специфичан је по томе што љето код њих траје свега тридесет дана, колико трају прољеће и јесен. Девет мјесеци влада права сибирска зима. Бијеле ноћи трају током љета. Мене је то фасцинирало. Легнеш у кревет у 23 сата навече, а напољу још увијек дан. Југ  Сибира је, опет, потпуно другачији. Клима је сличнија нашој, а Бајкал је један од најљепших природних феномена који сам посјетио до сада. Пропутовао сам укупно око четрдесетак земаља“, каже Милош Петровић, истичући да би се поново, када би био у прилици, вратио на Бајкалско језеро, највећи резервоар питке воде на свијету.
 
Милош је Сибир посјетио захваљујући  учешћу у пројекту „Фоллоw Уп Сибериа“, који је финансирала корпорација „Норницкел“, као дио медијске подршке организовању Универзијаде у Краснојарску.
 
„Путовао сам први пут на сјевер Сибира у групи од шестеро блогера  из различитих земаља. Имао сам срећу да од сибирске зиме осјетим само оних минус 5 сепени Целизијусових. На сјеверу Сибира ме посебно дојмило то што смо били у прилици да видимо велике стамбене комплексе из доба комунизма које су градили политички затвореници, што сам доживио „ноћ без ноћи“ и укус живе рибе, са мало лука и зачина ( сугодаи). Били смо у традиционалним шаторима у којима, у тундрама сјевера, живе локална племена: Долгани, Ненети, Нганаси и Енети. У јануару ове године посјетио сам Краснојарск, возио сам моторне санке на залеђеном рукавцу велике ријеке Јенисеј, био сам у Иркутску и на Бајкалском језеру. Провели смо неколико дана на највећем језерском острву на свијету, Олкхом, уживали у вожњи по залеђеном језеру, без страха од пропадања, видјели смо како људи живе у селу са, искључиво, дрвеним кућама. Зове се Хужир.

 
Милош за портал Семберија инфо каже да је страст за путовањима открио кроз јефтине (лоw цост) летове који омогућавају да се за тридесетак еура набави авионска карта за лет до неког европског града.
 
„Био сам на Тајланду прије двије године и након тога имам осјећај да је Европа мала и да се авионом може лако стићи до најудаљеније тачке на планети. У посљедње четири године сам организујем своја путовања. Посебно су ме одушевили Португал, Лисабон и острво Мадеира. Бајкал (зимска варијанта) ме асоцира на Мадеиру у прољећној варијанти. Тајланд је специфичан, Сингапур је град из будућности. Од свих мора која сам видио најљепше ми је, ипак, Јадранско море у Хрватској“, каже Милош за портал Семберија инфо.

Семберија инфо