У претходних годину дана људима на глобалном нивоу, као и онима у мојој земљи, начин живота се промијенио из коријена у већини сфера друштва. Узрок томе је тзв. ,,невидљиви непријатељ”, који односи милионе људских жртава, вирус корона.
 
Немарност људског рода још једном је довела до проблема свјетских размјера. Било како било функционисати се мора, али под доста другачијим условима. Школске клупе замијенили смо електронском наставом. Канцеларијске послове пословима од куће. Дуге шетње, куповине и провод приморани смо да сведемо само на изласке из куће по основне потрепштине, наравно са маском. У противном, држава проводи санкције ако не поштујемо мјере предострожности бриге о себи и другима. Све ово је доказ да се жив човјек на све навикне. Здравље је на првом мјесту, али суштински тачно не само као фраза. Моје мишљење је да треба да се генерално посветимо себи за вријеме ове пандемије. Ту увијек има посла, ако не на психичком, онда на физичком аспекту. Ово је период у животу који нам доказује колико је значајан контакт и комуникација очи у очи са људима. У периоду изолације тј. ,,затворености” као да смо и душевно и психички затворени. Спутане су емоције, као и разиграност у сваком смислу ријечи. 
 
Жеља свих нас је да све ово врло брзо постане прошлост и да поучени овим искуством науимо цијенити блискост, контакте с другима шетње и друге активности које суштински и чине овај живот вриједним и занимљивим.
          
Ивана Росандић,
Педагошки факултет Бијељина