Доктор Драгутин Петрић, је како каже психијатар који је одслушао субспецијализацију Клиничка неурофисиологија са епилетологијом, а у Мобилном тиму Психијатрија у Центру за ментално здравље по Капо Твининг пројекту Института Тримбос из Холандије. У свом раду који представља, тврди да идемо укорак са Европом. 

- Особе обољеле од тешке душевне болести најчешће имају проблема у односима са другим људима, те тешко одржавају социјалне везе, теже проналазе и задржавају посао, те у правилу нису у могућности квалитетно водити бригу о себи. То је особито видљиво у скупини болесника с тежим психијатријским болестима који искључиво примају фармакотерапију без психосоцијалне или психитерапијске подршке, што значи да није испуњен минимум стандарда бриге за ментално обољеле. Болесник има осјећај да је искључен из процеса лијечења, што дијели и његова породица. Складно очекивању болесника и чланова породице мобилни тим уопште доноси осјећај активног учешћа у лијечењу. Мобилни тим болеснику и члановима породице даје већи увид и утицај на лијечење, чиме се повећава квалитет живота и социјалне интерреакције, а смањују симптоми болести. У почетку је потребно успоставити добар однос са болесником. То је можда и најтежи дио посебно у случају акутног психотичног болесника. Болесник треба да вјерује у терапеута, а терапеут треба одлучно да прикаже потребу за узимањем лијека, и тада ће болесник вјероватно, упркос непостојању потребе за лијеком по њему и невјеровања да ће лијек помоћи, узети лијек, покоравајући се терапеутовој жељи или молби. Уз повољно дјеловање лијека на болесника и изостанка неугодности нус појава ова ће фаза брзо прећи у фазу попустљивости када ће болесников отпор прећи у пасивно примање. Ако лијек и даље не показује за болесника неповољне нус појаве, уз добар однос болесник - терапеут, фаза ће поступно прерасти у фазу активног прихватања. У тој фази болесник више није пасиван као у претходне двије фазе, није ни самоиницијативно активан, већ је његов активни однос према лијеку већи и дијелом пристаје уз личну одлуку'', појашњава др Драгутин Петрић.

Наглашава да се са трећом фазом за душевног болесника завршава период compliance, која је врло важна за развој сарадљивости болесника.  Тада почиње за терапеута најактивнија улога у учвршћивању терапијског активог савеза, осим емоционалних односа треба пуно више радити са болесником. Улази се у раздобље адхерентности која у психијатрији није исто што и цомплианце. Адхерентност садржава уз емоционалну компоненту односа терапеут болесник и значајно више когнитивног, болесник из фазе пасивног става прелази у активни став према терапији.

- Уз већ присутно пристајање сада показује и прврженост према лијеку коју преноси од терапеута и на лијек који је терапеут прописао, одређену наклоност, сљедбеништво, па све до сраслости и сродности. Претвара се у адхерента, тј. присталицу, па и учесника. На тај је начин и душевни болесник постао активни члан терапијског тима, постао је сарадљив, а то је врло значајна карика у ланцу психофармакотерапије. Како каже изрека: ,,Користан може бити само онај лијек којег болесник попије''. Мобилни тим Психијатрије са средњим (минимално 1 година) и дужим трајањем доводи до побољшања социјалног функционисања, повећава сарадљивост у узимању лијекова, повећава квалитету живота, смањује стигматизацију, повећава наду у опоравак, повећава доживљај припадања, смањује изолацију, напетост и повећава увид и разумијевање. Већина психичких болести су дуготрајне, неке и доживотне, и код већине болесника потребна је дуготрајна психофармакотерапија. Болесници обично нерадо узимају лијекове, а нередовино лијечење или прекид лијечења врло брзо доводе до погоршања болести или рецидива. Због тога је важно код тих болесника успоставити што је могуће бољи однос и терапијски савез, а тиме и compliance и адхерентност. Термин compliance подразумијева прихваћање терапеутовог мишљења о важности редовног узимања лијекова у дози коју му терапеут одреди, а адхерентност виши ступањ сарадљивости, који уз прихваћање терапеутових препорука укључује и разумијевање потребе редовитости у узимању психофармака, тј. болесников активан став у терапији. За постизање тог циља важно је добро познавање особина личности болесника, одабир оптималног лијека, те стално указивање на важност редовитог узимања лијекова. Добром комуникацијом љекари могу лијечити и формирају се Мобилни психијатријски тимови који брину о болесницима који се често враћају у болницу, јер нису били добро прихваћени изван ње у својој средини'', став је др Перића, уз констацију да актуелни ниво бриге за особе са тежим менталним поремећајем је примарно болнички, а након хоспитализације, пацијенти обично више немају акутних симптома, али често живе у социјалној изолацији, тешко се запошљавају, а чести су и релапси болести због престанка узимања лијекова.