SREMSKI KARLOVCI - Lana Bastašić (36) je mlada regionalna književnica već ovjenčana brojnim nagradama za svoj rad.

Njen prvi roman, “Uhvati zeca”, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020, uvršten je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i uskoro će biti preveden na 20. jezik.

Slijedeće godine će knjiga biti prevedena na 20. jezik i napraviću žurku zbog toga. To je značajno pogotovo zato što većina pisaca sa ovih naših prostora vrlo teško dođe do prevoda, jer malo ljudi prevodi sa srpskog jezika i često i oni koji žive u inostranstvu odluče da pišu na stranom jeziku jer je tako lakše doći do prevoda, rekla je Bastašić.

“Tako da mi je drago jer je ovo na neki način mali most koji sam napravila između nas i svih tih izdavačkih kuća. Oni mogu da vide da nas ima i da i mi pišemo nešto zanimljivo i da bi trebalo da ulažu u prevode”, kaže Lana Bastašić koja je svoj roman sama prevela na engleski jezik.

Osim romana “Uhvati zeca” koji živi svoj međunarodni život, objavila je zbirke kratkih priča “Trajni pigmenti” (2010), “Vatrometi” (2013) i “Mliječni zubi “(2021), knjigu priča za djecu “Nastja crta sunce” (2015) i zbirku poezije “Naivni triptih o Bosni i umiranju” (2014).

Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, dve nagrade za poeziju (Targa UNESKO u Trstu i Dani poezije u Zaječaru), i nagradu za neobjavljenu dramu “Kamerni teatar 55” u Sarajevu.

Uvrštena je u nekoliko regionalnih antologija kratkih priča, Ipak, najviše joj prija susret sa čitaocima kakav je imala u Karlovačkoj gimnaziji.

Meni najviše znači da upoznam čitaoce i razgovaram sa njima jer na kraju krajeva to su ljudi zbog kojih ja radim ovaj posao.

Uvijek se nadaš kad nešto pišeš da sa druge strane neko sluša. Kada dobijem potvrdu da zaista postoji neko sa druge strane to mi je onda vjetar u leđa. Pogotovo kad se radi o mladima, najviše volim da razgovaram sa njima zato što ih često gledamo sa visine i mislimo da razumiju mnogo manje nego što zapravo razumiju, rekla je ona.

Ako mogu na bilo koji način da dam nadu onima koji se bave nekom umjetnošću i onima koji imaju želju da pišu i ako će to da ih inspiriše onda moj posao ima smisla. Mladi su bliži mojim junacima iz “Mlječnih zuba” i mojim junakinjama iz romana kad su bile tinedžerke, navela je ona.

Sa druge strane, kaže, čini mi se da mi odrasli imamo nekih unapred određenih stavova, ideja o knjigama, svijetu i društvu, da često čitamo tražeći potvrdu o stavovima koje već imamo dok mladi još uvijek postavljaju pitanja, zanimaju se interesuju. Često mi se događa da upravo mlađi čitaoci i čitateljke pronađu neke stvari koje stariji nisu. Možda je to baš zato što gledaju na taj naivniji način i to ne kažem kao nešto negativno već baš kao pozitivno, rekla je Lana.

Kada se govori o njenom romanu “Uhvati zeca” većina se prvo uhvati za temu ženskog prijateljstva.

Lana kaže da joj je jasno da treba da priča o tome, ali da ima i drugih stvari koje su vrijedne. Ne volim da me stavljaju u jednu kategoriju tako da ne mogu da razgovaram o svemu o čemu drugi pisci razgovaraju, a to su stil, simboli, jezik, motivacija, kontekst i tako dalje. Ja se iskreno nadam da u nekom trenutku žena i žensko prijateljstvo niće biti tabu tema. To je svakodnevna pojava I nadam se da ćemo imati još romana I još priča koji se bave najrazličitijim međuženskim odnosima gdje muškarac nije u centru priče jer ne mora uvijek da bude, priča Bastašićeva.

Kaže da ne zna šta je razlog da njen roman “Uhvati zeca” brzo postane popularan među čitaocima.

“Ja se nadam da su se čitaoci povezali sa mojim junakinjima i našli se u toj priči. Sa druge strane možda je razlog to što sam se bavila odnosom koji se zaobilazi u književnosti ili se prave pisci da ne postoji. Ali ko sam ja da kažem zašto se ljudima svidio ili nije svidio roman”?

Lana Bastašić otvoreno priča o položaju žena, djevojaka i djevojčica na Balkanu i zato se nameće pitanje da li misli da je vjetar u leđa nekim budućim književnicama. Ja se iskreno nadam da jesam. Ne želim da zvučim arogantno jer u ovom trenutku ima nas više, imam odlične koleginice koje takođe pišu i to rade fenomenalno. Ako postoji, ja to uvijek kažem, ta neka naša nobelovka ona sad možda sjedi u ovoj školi i radi pismeni ili je možda u nekoj osnovnoj školi ili u vrtiću ali mi smo odgovorne za nju i mi moramo da joj pomognemo da postigne svoj maksimum, a pomoći ćemo joj ako mi malo poguramo, otvorimo još jedna vrata da njoj bude lakše. Ja se zaista nadam da je to tako, rekla je Bastašić.

Sama kaže da nema luksuz da svakog dana piše onoliko sati koliko bi željela, ali svakog dana piše. Uskoro ćemo saznati i šta.


Glas Srpske – Tanjug