Ne znam da budem u neutralnoj zoni.Da svoj život obojim belom i sivom bojom. Hoću da znam da sam živa.Ako volim, da budem voljena, a ako reše da me povrede, da znam kako je kad boli.Šta znači bojati se osećanja, bežati od njih? Znači da nisi živ. Ovaj život tako brzo prolazi.Ostaje mi samo još par godina. I, to treba da provedem u sivoj zoni, jer tako je sigurnije. Zašto da  ne volim svom silinom svoga bića.Da ljubim i želim onog ko mi treba, koga osećam kao deo sebe. Rat je! Poplava je!Suša je! Trenutak koji će doći. Molim Boga da se to nikad više ne desi, ali postajemo svi beskičmenjaci. Nespremni za ljubav, već samo na zlobu. Mrzim te, jer imaš sve.Pitanje je, da li taj neko ima sve. Možda je okružen svilom, a duša obavijena čemerom. Okrenimo se ljubavi. Okrenimo se stvaranju sreće oko sebe. Ja ne želim da još godina ovih  ispred sebe provedem obmrla od tuge i jada, još gore od odsustva osećanja. Želim osećaje, pa čak i one zbog kojih ću patiti. Setite  se kako su nastajala velika dela, neko je morao kroz tugu proći. Osetiti žal za nekim, razočarenje zbog nekog, strah. Da li Vas je kad strah? Da se sećate kako izgledaju crveni obrazi? Ja znam i sećam se. I  goni ću sebe da se toga uvek sećam. Sve su to pokretači nekih nevidljivih sila, koje jačaju čoveka i daju mu snagu , ulivaju nadu i veru da bolje sutra postoji.Da postoje dobri ljudi. Da postoje dobra deca koja će izrasti u dobre ljude. Da je naša planeta najljepša u sunčevom sistemu i da postoji smena godišnjih doba. Da se radujemo visibabi, isto koliko i prvoj pahulji snega.Dozvolimo sebi da osećamo, tad ćemo znati da smo živi i obojeni duginim bojama.
​
Ljubica Mlađenović