Svet koji vidim i svet koji želim

Svet u kojem danas živim je siromašan. Naravno, ne mislim samo na finansijski smisao te reči, sa kojom  siromaštvo često povezujemo, nego na nešto dublje. Živim u svetu gde su sve informacije nadohvat ruke. U bilo kom trenutku mogu da pročitam vesti iz najdaljeg ćoška sveta. Ipak, iako imamo lakši pristup informacijama, primetila sam da ljudi oko mene postaju sve gluplji. Zvuči ružno, ali iskreno rečeno, sve novije i novije generacije su gluplje, nezainteresovanije.

Svakodnevno gledam kako sve više ljudi zapostavljaju knjige i okreću se telefonima. Ne mislim da su telefoni sami po sebi zli ili loši, ali ono što jeste loše jeste ono što je na telefonima. Najnoviji napredak u tehnologiji, ali i ono što će nas ukopati kao rasu je veštačka inteligencija.

U poslednjih nekoliko decenija, dešava se napredak takozvane veštačke inteligencije. U poslednjih nekoliko godina, dešava se nagli rast ČetGPT. Ono što je započelo kao mali, pomalo glup ali novi i zanimljiv četbot, je ubrzo postao izvor problema moje generacije. Preko noći se razvio u alat koji može da piše tekstove, radi zadaće, piše programske kodove i čak stvara lažne fotografije. Sada, prešao je iz alata koji ti ponekad pomogne sa zadaćom iz matematike u prijatelja kojeg pitaš sve. Kakvo će biti vreme sutra, kako da uviješ kosu, kog oblika je tvoje lice- pitanja koja bih pre postavio prijatelju ili mami, sada postavljaš sajtu, aplikaciji. 

Ljudi se sve više oslanjaju na korištenje ČetGPT-a. Nastavnici i profesori širom zemlje su primetili iznenadno povećavanje ocena i oslanjane na veštačku inteligenciju. Učenici sve manje samostalno razmišljao, jer sve odgovore mogu dobiti za sekundu. Umesto čitanja lektira, ili samostalnog učenja, sve više dominira učenička želja za brzim i kratkim odgovorima.

Često postavljam sebi sledeće pitanje: Da li nas tehnologija zaglupljuje? Da, ovakav napredak u tehnologiji je značajan za celu ljudsku rasu, ali da li ima i pozitivne uticaje na nas. Ne. Istina je, naučnici širom planete koriste veštačku inteligenciju u svim pravcima nauke. Može biti korisna naročito u medicini, kada program zasnovan na veštačkoj inteligenciji može da prepozna i locira rani rak na osnovu nekoliko rezultata, ali taj posao su vršili doktori decenijama pre pojave veštačke inteligencije. 

Danas se veštačka inteligencija koristi u umetnosti, u kreativnim oblastima. Ljudi prepisuju tekstove pisane ČetGPT-om i potpisuju se kao da su njihovi sopstveni radovi. Muzika se generiše veštačkom inteligencijom, planovi, slike i ideje se pripisuju ČetGPT-u. Što dovodi do opadanja čovekove kreativnosti i radoznalosti. Lažna osećanja se iskazuju tuđim rečima. Mnogo je lakše sad otići na ČetGPT-i i generisati tekst za pismeni, umesto da se stvarno sedne i razmisli o zadatoj temi. Lak i besplatan pristup dovodi do, do sada, najgore ljudske lenosti. Ljudi su se navikli da ne razmišljaju samostalno, da se ne muče sa manjkom ideja. Postaju sve lenji. 

„Nije problem u samoj tehnologiji, nego načinu na koji je koristimo“, često ističu naučnici i stručnjaci ovog tehnološkog napretka. Međutim, praksa i lično iskustvo pokazuje da većina mladih bira kraći i lakši put: prepisivanje, generisanje teksta i izbegavanje bilo kog mentalnog napora ili tegobe. Time se postavlja pitanje dugoročnog uticaja veštačke inteligencije po razvoju kritičkog razmišljanja.  

Pored škole i obrazovanje, odraz dugoročnog korištenja veštačke inteligencije se vidi i u svakodnevnom životu. Osećanja se priznaju tuđim rečima, pa čak i rođendani se čestitaju porukom koju je generisao ČetGPT. Pažnja se sve teže zadržava i uopšte dobija. Koncentracija naglo opada, a sve nove informacije se usvajaju samo površno. Nema više dubljeg zanimanja za neki predmet izuzev onog što je obavezno. Društvene mreže i digitalni sadržaji značajno skraćuju fokus i pažnju i stvaraju naviku brzog, skoro naglog, prelaska sa jedne teme na drugu. I to sve bez dubljeg razumevanja ili želje za daljim informacijama. 

Ipak, sama tvrdnja da su generacije sve gluplje se ne treba površinski tumačiti. Svaka generacija se bori sa drugačijim problemima i pritiscima, a svaki individualac drugačije vidi svet oko sebe. Današnja generacija, i sve naredne, odrasta sa konstantnim preopterećenjem i obiljem nebitnih informacija. Problem nije u samom „nedostatku“ inteligencije, nego i u načinu razmišljanja i učenja. 

Rešenje, kako smatraju naučnici i stručnjaci, leži u balansu. Veštačka inteligencija može biti koristan alat, ali ne sme postati zamena za kritičko razmišljanje,  što već postaje. Obrazovni sistem i društvo imaju zadatak da pokažu i nauče mlade kako da odgovorno koriste ove alate, a ne kao prečicu za samostalno razmišljanje. Ipak, to se sve ređe vidi u današnjem svetu i mladi ne znaju tu granicu između povremenog korištenja i potpune zavisnosti od veštačke inteligencije. 

U idealnom svetu, svetu koji želim da vidim, veštačka inteligencija ne bi postojala. Ljudi su postojali dva milenijuma pre njenog nastanka , i sigurna sam da mogu makar još dva bez nje. Najviše me tišti činjenica što se koristi u umetnosti i u kreativnim prostorima. Ljudi više ne čitaju knjige da bi pričali i pisali o njima, nego čitaju sumiranu verziju koji je generisao ČetGPT. To direktno pogađa mene, i druge mlade ljude koji pišu ili koje žele da budu pisci kad porastu. Danas je „čudno“ videti nekog kako čita, a kamoli kako kuca ili piše neko originalno delo. Niko više ne beleži svoje misli, ili neke crtice o savremenim događajima i vestima. Polako gubimo svoju kreativnost i sve ono što nas čini ljudima. Zato što uistinu, prestajemo da kritički razmišljamo. Sve ovo nas dovodi do pitanja: šta će biti ova planeta bez umetnosti, kreativnosti i radoznalosti? Da li će biti samo kamen koji se kreće u vasioni?

Isidora Mandić, JU Gimnazija „Filip Višnjić“ Bijeljina