Jelena Tošić - Svet koji vidim i svet koji želim
Svet koji vidim i svet koji želim
Nikada, kao danas, nije bilo tako lako podeliti društvo u dva tabora. Ma, kakvi Zvezda i Partizan, kakva jugonostalgija i separatizam… Jedna tema posebno uspeva da dirne u srž ljudskog temperamenta i probudi onog davno uspavanog filozofa u čoveku, a to čak nisu ni vakcine ni politika. Šta li je, onda, zaboga, to? Pa, naravno - mladi. Ta drska, mila, kreativna, nepokorna, neposlušna, svoja i ničija, nekulturna, hrabra, domišljata i/ili obesna omladina…
Neiscrpan izvor polemike onih iskusnijih, koji nikada ili nisu bili mladi i ne identifikuju se sa problemima odrastanja ili nikad nisu ni odrasli i ne mogu stvari da sagledavaju iz ugla onih koji su mi vršnjaci samo u knjizi rođenih. Jedan tabor, tako, zdušno izlaže tezu da su današnja pokolenja produkt svega nakaradnog i negativnog što se svetu dešava poslednjih decenija. Drugi ih, pak, brane uz argument koji je postao gotovo refren modernog doba: „Deca su, ne znaju šta rade.“ Negde između te dve krajnosti krije se suštinsko pitanje koje retko ko želi da postavi naglas, ne očekujući da po svaku cenu bude u pravu, već da zapravo dođe do odgovora: koliko je mladima zaista dopušteno i gde prestaje razumevanje, a počinje odgovornost?
U jednom smo saglasni - moderno društvo deci i tinejdžerima pruža maltene neograničene mogućnosti. Informacije su dostupne jednim klikom, granice između država postaju sve propusnije i tanje, a svet se čini manjim nego ikada. Možda i premalim za njihove (naše) apetite? Ipak, paralelno sa tim širenjem slobode, primetno je i prostiranje jedne neobične pojave – smanjivanje vlastite odgovornosti.
Poslednjih godina, javnost potresaju priče koje deluju kao scenariji kriminalističkih serija ispalih iz sablasnog uma kreatora. Mladi koji vrtoglavo ulaze u svet droge, nasilja i kriminala više nisu retka pojava u vestima. Bolje rečeno, više nisu ni vest. Još potresnije je kada se ispostavi da su u nekim slučajevima počinioci upravo mlađi maloletnici. Tada društvo reaguje zbunjeno: zakon ih tretira kao decu, a posledice njihovih postupaka su često tragične i nepovratne.
Naročito su uznemirujući primeri u kojima nasilje prelazi granice “običnog” vršnjačkog sukoba, mada svakom sukobu treba pristupiti savesno, kako bi se sprečila eskalacija. Kada mladi ljudi planiraju zločin, prikrivaju ga i pokušavaju da izbegnu odgovornost, jasno je da se radi o ozbiljnom društvenom problemu i da je neko tu opasno zakazao. Neko? Ili svi? U takvim situacijama, javno mnjenje obično traži krivca u porodici, školi, društvenim mrežama, filmovima, muzici... Na taj način, krivica se fino raspodeli na sve strane, dok se najvažnije pitanje nekako zagubi i prođe ispod radara: da li mladi zaista shvataju da za svoje postupke moraju snositi posledice?
Jedan od razloga, zasigurno, leži u načinu na koji ih samo društvo oblikuje. S jedne strane, mladi se podstiču da budu slobodni, glasni i samouvereni, što je sasvim u redu, ukoliko ovim blagodatima umeju da raspolažu adekvatno. S druge se, često, štite od posledica sopstvenih grešaka. Ovaj paradoks iznedrio je generacije koje znaju da traže svoja prava, ali malo ko svesno odluči da nauči ili se podseti šta to znači odgovornost.
Dodatni problem predstavlja takozvana kultura brze nagrade. Društvene mreže jače od decenije uspešno i sistematski stvaraju iluziju uspeha bez truda. Popularnost se meri lajkovima, vrednost brojem pratilaca, a granica između stvarnog života i virtuelnog sveta bledi i nestaje. U takvom okruženju veoma je lako izgubiti osećaj za realne posledice stvarnih dela.
Ipak, bilo bi pogrešno svu krivicu svaliti na mlade, zar ne? Oni su, na kraju, tek proizvod društva u kojem odrastaju. Samim tim, ukoliko odrasli relativizuju nasilje, mediji senzacionalistički prate tragedije, a sistem reaguje sporo ili nedosledno, oni iz toga izvlače sopstvene zaključke.
Stoga, pitanje odgovornosti mladih nije jednosmerno pitanje generacije koja dolazi, već i pitanje društva koje ih vaspitava. Sloboda bez odgovornosti pretvara se u haos, dok odgovornost bez slobode vodi u strah i represiju. Između ta dva pola mora postojati ravnoteža.
Svakako, današnja mladost poseduje energiju, kreativnost i snagu da menja svet. Ali, vredi napomenuti da svaka promena počinje razumevanjem jedne jednostavne istine, zapravo zakona - svaka akcija ima reakciju, pa se tako i za svako delo snosi određena posledica. Društvo koje tu vezu izgubi rizikuje da stvori generaciju koja veruje da se sve može, a da se gotovo ništa ne mora.
Možda je zato pravo pitanje našeg vremena mnogo jednostavnije nego što izgleda, a ono glasi: da li mlade učimo da budu slobodni ili da budu odgovorni? Jer, tek kada te dve stvari neumoljivo idu zajedno, kada jedna iz druge proizilaze, nadovezuju se i dopunjuju; tek onda odrasta zrela generacija koja može da nosi teret sopstvenih odluka i budućnosti društva u kojem živi.
Jelena Tošić, Poljoprivredna i medicinska škola Bijeljina
Nikada, kao danas, nije bilo tako lako podeliti društvo u dva tabora. Ma, kakvi Zvezda i Partizan, kakva jugonostalgija i separatizam… Jedna tema posebno uspeva da dirne u srž ljudskog temperamenta i probudi onog davno uspavanog filozofa u čoveku, a to čak nisu ni vakcine ni politika. Šta li je, onda, zaboga, to? Pa, naravno - mladi. Ta drska, mila, kreativna, nepokorna, neposlušna, svoja i ničija, nekulturna, hrabra, domišljata i/ili obesna omladina…
Neiscrpan izvor polemike onih iskusnijih, koji nikada ili nisu bili mladi i ne identifikuju se sa problemima odrastanja ili nikad nisu ni odrasli i ne mogu stvari da sagledavaju iz ugla onih koji su mi vršnjaci samo u knjizi rođenih. Jedan tabor, tako, zdušno izlaže tezu da su današnja pokolenja produkt svega nakaradnog i negativnog što se svetu dešava poslednjih decenija. Drugi ih, pak, brane uz argument koji je postao gotovo refren modernog doba: „Deca su, ne znaju šta rade.“ Negde između te dve krajnosti krije se suštinsko pitanje koje retko ko želi da postavi naglas, ne očekujući da po svaku cenu bude u pravu, već da zapravo dođe do odgovora: koliko je mladima zaista dopušteno i gde prestaje razumevanje, a počinje odgovornost?
U jednom smo saglasni - moderno društvo deci i tinejdžerima pruža maltene neograničene mogućnosti. Informacije su dostupne jednim klikom, granice između država postaju sve propusnije i tanje, a svet se čini manjim nego ikada. Možda i premalim za njihove (naše) apetite? Ipak, paralelno sa tim širenjem slobode, primetno je i prostiranje jedne neobične pojave – smanjivanje vlastite odgovornosti.
Poslednjih godina, javnost potresaju priče koje deluju kao scenariji kriminalističkih serija ispalih iz sablasnog uma kreatora. Mladi koji vrtoglavo ulaze u svet droge, nasilja i kriminala više nisu retka pojava u vestima. Bolje rečeno, više nisu ni vest. Još potresnije je kada se ispostavi da su u nekim slučajevima počinioci upravo mlađi maloletnici. Tada društvo reaguje zbunjeno: zakon ih tretira kao decu, a posledice njihovih postupaka su često tragične i nepovratne.
Naročito su uznemirujući primeri u kojima nasilje prelazi granice “običnog” vršnjačkog sukoba, mada svakom sukobu treba pristupiti savesno, kako bi se sprečila eskalacija. Kada mladi ljudi planiraju zločin, prikrivaju ga i pokušavaju da izbegnu odgovornost, jasno je da se radi o ozbiljnom društvenom problemu i da je neko tu opasno zakazao. Neko? Ili svi? U takvim situacijama, javno mnjenje obično traži krivca u porodici, školi, društvenim mrežama, filmovima, muzici... Na taj način, krivica se fino raspodeli na sve strane, dok se najvažnije pitanje nekako zagubi i prođe ispod radara: da li mladi zaista shvataju da za svoje postupke moraju snositi posledice?
Jedan od razloga, zasigurno, leži u načinu na koji ih samo društvo oblikuje. S jedne strane, mladi se podstiču da budu slobodni, glasni i samouvereni, što je sasvim u redu, ukoliko ovim blagodatima umeju da raspolažu adekvatno. S druge se, često, štite od posledica sopstvenih grešaka. Ovaj paradoks iznedrio je generacije koje znaju da traže svoja prava, ali malo ko svesno odluči da nauči ili se podseti šta to znači odgovornost.
Dodatni problem predstavlja takozvana kultura brze nagrade. Društvene mreže jače od decenije uspešno i sistematski stvaraju iluziju uspeha bez truda. Popularnost se meri lajkovima, vrednost brojem pratilaca, a granica između stvarnog života i virtuelnog sveta bledi i nestaje. U takvom okruženju veoma je lako izgubiti osećaj za realne posledice stvarnih dela.
Ipak, bilo bi pogrešno svu krivicu svaliti na mlade, zar ne? Oni su, na kraju, tek proizvod društva u kojem odrastaju. Samim tim, ukoliko odrasli relativizuju nasilje, mediji senzacionalistički prate tragedije, a sistem reaguje sporo ili nedosledno, oni iz toga izvlače sopstvene zaključke.
Stoga, pitanje odgovornosti mladih nije jednosmerno pitanje generacije koja dolazi, već i pitanje društva koje ih vaspitava. Sloboda bez odgovornosti pretvara se u haos, dok odgovornost bez slobode vodi u strah i represiju. Između ta dva pola mora postojati ravnoteža.
Svakako, današnja mladost poseduje energiju, kreativnost i snagu da menja svet. Ali, vredi napomenuti da svaka promena počinje razumevanjem jedne jednostavne istine, zapravo zakona - svaka akcija ima reakciju, pa se tako i za svako delo snosi određena posledica. Društvo koje tu vezu izgubi rizikuje da stvori generaciju koja veruje da se sve može, a da se gotovo ništa ne mora.
Možda je zato pravo pitanje našeg vremena mnogo jednostavnije nego što izgleda, a ono glasi: da li mlade učimo da budu slobodni ili da budu odgovorni? Jer, tek kada te dve stvari neumoljivo idu zajedno, kada jedna iz druge proizilaze, nadovezuju se i dopunjuju; tek onda odrasta zrela generacija koja može da nosi teret sopstvenih odluka i budućnosti društva u kojem živi.
Jelena Tošić, Poljoprivredna i medicinska škola Bijeljina
