Postoje ljudi kojima je svejedno da li će uredno počešljani proći ulicom, da li im se dezen košulje slaže s hlačama, ko je izabran za novog člana Predsjedništva, kako je igrala Zvezda ili Partizan, kao i da li je bolja "Metallica" ili Džej Ramadanovski... I to je sasvim u redu. Svako treba da živi, radi, funkcioniše na način koji njega čini srećnim.

Ali postoji jedna stvar za koju ne treba da nam je svejedno, a to je da li dobro poznajemo svoj maternji jezik i njegova osnovna pravila. Zašto baš to? Pa zato što je to naše ogledalo, dio nas, našeg identiteta, obrazovanja, DNK, kulture i folklora... Naše drugo lice.

Znanjem svoga jezika predstavljate sebe, a bogami i neznanjem, jer vas ono može osramotiti mnogo više nego čupava kosa, neobična odjeća ili muzički ukus... A sramota je zaista nepoželjno društvo, zar ne?

O čemu je zapravo riječ?

U svakojakom šarenilu tekstova koje možemo pročitati na internetu (i drugdje) često su zanimljiviji komentari čitalaca (ne čitaoca) nego sami tekstovi. To često zna biti duhovito i dopadljivo, međutim ono što je veoma uočljivo jeste količina gramatičkih, odnosno pravopisnih grešaka koje se javljaju. Jedna od najčešćih i svakako najružnijih je pogrešna kombinacija riječce ne i glagola.

Pogrešno pisanje riječce ne uzrokovano je rečeničnim akcentom. Izgovaramo: "Neznam što nećeš samnom", ali piše se: "Ne znam što nećeš sa mnom". (Krilaticu "Piši kao što govoriš" ne treba doslovno tumačiti).
Dakle, neupućeni to pišu sastavljeno.

Iako tako ne djeluje na prvu, zapravo je vrlo jednostavno: odrična riječca uz glagole se piše odvojeno (ne spava, ne čuje, ne gledajući, ne znavši).

Dakle, između ne i glagola nema ljubavi i došlo je do razvoda braka:
*Ne smatram da sam ti više potreban.
*Ne vidim napredak u tom poslu.
*Ne ide ti ovo od ruke.

A može i ovako:
*Ne želim da pišem neželim.
*Ne umijem da pišem neumijem.
*Ne smijem da pišem nesmijem.

Ali takođe i:
*Neću da pišem ne ću.
Ipak, u nekim situacijama ne i nastavak se vole...
Uz pomoćne i njima srodne glagole piše se spojeno: nisi, nećeš, nećemo, nemoj, nemati itd.
Nije teško odgonetnuti zašto se u navedenim slučajevima riječca ne piše sastavljeno. Radi se, u stvari, o negacijama: hoću - neću; imam - nemam; jesam - nisam.

Uz imenice, pridjeve i priloge ono se po pravilu takođe piše sastavljeno: nemajka, nebriga, nečovjek, neveseo, neumjesan, nemaran, neprijatan, nedovoljno itd. Kad opisujete nekoga, reći ćete da je nesrećan, neugledan ili neiskusan, a možda i nenametljiv, neagresivan ili neupadljiv.
*Iako nemiran, on je zadržao tu dječju nevinost.
*Zbog neznanja i neimaštine upali su u nevolju.

Kad opisujete neku situaciju, možete da kažete da je bilo neočekivano ili nenadano.
*Neprijatno se iznenadih zbog neočekivane posjete.

Možda i ovo pomogne:
*Ne odgovarajući na njihovo pitanje, pružio sam im neodgovarajući argument.

Imperativ, odnosno zapovjedni način (inače izrazito popularan i često upotrebljavan u kućama gdje žive nevaljali muževi, manja djeca, a bogami i tinejdžeri) upućen je drugom licu da prestane vršiti neku radnju:
*Nemoj da zaboraviš iznijeti smeće.
*Nemoj da otvaraš treću čokoladu zaredom.
 *Nemoj da uzimaš moj parfem.

Uz to se povremeno može dodati i neko "Majka mu stara", "Nesrećo jedna" ili "Iz topa letio". (Šalimo se, naravno. Ipak je bolje da ovaj dio izostavite.)
​
(Nezavisne)