Mika Antić - pjesnik koji topi naša srca
Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, to ja još uvek šašav letim i živim... (Mika Antić)
Miroslav Mika Antić, jedan od najvećih srpskih pjesnika, ali i boema, preminuo je na današnji dan, 24. juna, 1986. godine u bašti svoje kuće u Novom Sadu. Zapravo, ako mu je vjerovati, on nikad nije umro.
,,Ja više ne postojim. Ja sam 8.000 godina u prošlosti i 3.000 godina u budućnosti. Negde daleko među zvezdama, i još dalje među civilizacijama Inka, Kine, Tibeta…“, rekao je jednom prilikom Miroslav Antić.
Ovako je opisao svoj život: ,,Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.“
U jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih koji su mu, kako je govorio, ostali dobri i vječiti prijatelji.
Obraćajući se djeci rekao je: ,,Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas, one nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi..“
Mika Antić, umjetnik riječi, vječiti dječak i sanjar, napisao je: ,,Ljjubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.“
Režirao je filmove ,,Doručak sa đavolom“, ,,Sveti pesak“, ,,Široko je lišće“, ,,Strašni lav“. Pisao je dramska djela i jedan roto roman.
Njegova najpoznatija djela su ,,Vojvodina“, ,,Ispričano za proleće“, ,,Roždestvo tvoje“, ,,Plavo nebo“, ,,nasmejani svet“, ,,Psovke nežnosti“, ,,Koncert za 1001 bubanj“, ,,Šašava knjiga“...Za djecu je napisao ,,Plavi čuperak“, ,,Horoskop“, ,,Prva ljubav“, ,,Garavi sokak“, ,,Živeli prekosutra“, ,,Plava zvezda“...
Za sva ta djela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su dvije ,,Nevenove“ nagrade, nagradu za životno djelo i poeziju za djecu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod...
Posljednju želju napisao je na cjeduljici: Ne držite govore. Neka neko pročita ,,Besmrtnu pesmu“ i neka Janika Balaš odsvira ,,Piro manđa korkoro“.
"Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.“
Semberija info
Miroslav Mika Antić, jedan od najvećih srpskih pjesnika, ali i boema, preminuo je na današnji dan, 24. juna, 1986. godine u bašti svoje kuće u Novom Sadu. Zapravo, ako mu je vjerovati, on nikad nije umro.
,,Ja više ne postojim. Ja sam 8.000 godina u prošlosti i 3.000 godina u budućnosti. Negde daleko među zvezdama, i još dalje među civilizacijama Inka, Kine, Tibeta…“, rekao je jednom prilikom Miroslav Antić.
Ovako je opisao svoj život: ,,Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.“
U jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih koji su mu, kako je govorio, ostali dobri i vječiti prijatelji.
Obraćajući se djeci rekao je: ,,Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas, one nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi..“
Mika Antić, umjetnik riječi, vječiti dječak i sanjar, napisao je: ,,Ljjubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.“
Režirao je filmove ,,Doručak sa đavolom“, ,,Sveti pesak“, ,,Široko je lišće“, ,,Strašni lav“. Pisao je dramska djela i jedan roto roman.
Njegova najpoznatija djela su ,,Vojvodina“, ,,Ispričano za proleće“, ,,Roždestvo tvoje“, ,,Plavo nebo“, ,,nasmejani svet“, ,,Psovke nežnosti“, ,,Koncert za 1001 bubanj“, ,,Šašava knjiga“...Za djecu je napisao ,,Plavi čuperak“, ,,Horoskop“, ,,Prva ljubav“, ,,Garavi sokak“, ,,Živeli prekosutra“, ,,Plava zvezda“...
Za sva ta djela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su dvije ,,Nevenove“ nagrade, nagradu za životno djelo i poeziju za djecu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod...
Posljednju želju napisao je na cjeduljici: Ne držite govore. Neka neko pročita ,,Besmrtnu pesmu“ i neka Janika Balaš odsvira ,,Piro manđa korkoro“.
"Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.“
Semberija info
