БОГДАН БОЋА РАНКИЋ: Један од свијетлих синонима фудбала у Дворовима и Семберији :: Semberija INFO ::

 

БОГДАН БОЋА РАНКИЋ: Један од свијетлих синонима фудбала у Дворовима и Семберији


Фудбал је заволио као мали дјечак и скупа са својим вршњацима по цијели дан трчао је за лоптом, а када је прирастао, његово омиљено мјесто је било фудбалско игралиште у Дворовима. Лопта га је привлачила на магичан начин и од малена је маштао да буде играч у његовом Пролетеру.

Као и сва његова генерација, био је присутан на тренинзима и утакмицама сениора а када би био одређен да додаје лопте, то је била срећа небеска. Прикључио се млађим селекцијама клуба и играо са вршњацима лиге које су се тада организовале. Већ са седамнаест година прикључио се сениорима и започео своју дугу плодоносну фудбалску каријеру.



Прву првенствену утакмицу је одиграо априла 1964. године против ФК “Семберија“ из Попова. Тада је постигао и погодак, а у екипу су га позвали Брано Вићановић и Неђо Панић. По неким процјенама, јер нема званичних статистичких података, Боћа је за ФК “Пролетер“ Дворови одиграо преко 600 првенствених и куп утакмица, не рачунајући пријатељске и тренинг утакмице. Постигао је и велики број погодака од којих су неки били и врло значајни за пласмане и пролазак у купу.

Иако је био изузетан фудбалер, одолио је многим примамљивим понудама реномираних екипа. Цијели фудбалски вијек провео је у Дворовима, као играч, капитен, тренер екипе или спортски директор клуба. Као капитен екипе примио је пехар за побједника финала Купа Задругара када је ФК „Пролетер“ у Дворовима побједио ФК “Слога“ из Пруда 1973. године а био је члан једне од најсјајнијих генерација клуба која је 1972. године остварила пласман у 3. лигу СФРЈ.

Увијек се са најозбиљнијом намјером односио према фудбалу и у том погледу је био прави професионалац, а то је захтјевао и од својих саиграча, фудбалера као тренер или спортских сарадника, као директор. Због непоштовања његових принципа често је био строг  али његово меко срце и истанчани дух спортисте је увјек преовладавао у даљим поступцима.

Каријеру је завршио 1986. године, на лични захтјев, да би направио мјесто у екипи тада младом Слободану Живановићу. Занимљиво је да се званично од клуба опростио 1984. године на утакмици са ФК “Црвена Звезда“ из Београда али је „због потребе клуба“ наставио своју каријеру још двије године. То је још један показатељ његове спортске величине.

Фудбал је, чини нам се „ген Богдана Ранкића“, а своје фудбалске гене је преносио и на своје потомке па су успјешни фудбалери били и његови синови Миодраг-Микица и Владимир, а његова унука Уна, је тренутно највећа хероина женског фудбала у Босни и Херцеговини и о њој ће се тек чути.


Богдан Ранкић је био и остао узор многим дјечацима из Дворова који су због њега заволили фудбал и исти играли или још увјек играју.

Богдан је послије дуге фудбалске каријере остао у фудбалу, прво као тренер сениора, а потом као тренер више пионирских селекција и спортски директор клуба у чему је увијек био успјешан. Неријетко је био и члан управе клуба гдје је давао допринос у организацији и подизању рада на виши ниво. Свој допринос је дао у разним акцијама клуба око  изградње трибина, травнатог терена, организацији томболе и прослава јубилеја.

Богдан Боћа Ранкић од 1999. године је носилац „Сребрне плакете ФК Пролетер“ из Дворова за заслуге у раду и организацији фудбалског клуба, а од 2019. године и „Златне плакете ФК Пролетер“. 


ARHIVA FK “PROLETER“ DVOROVI
PIŠE: VLADAN SIMEUNOVIĆ