Прије округло 45 година, 11. априла 1976. године, рукометаши бањалучког Борца остварили су највећи успјех у својој пребогатој клупској историји. Те вечери, у препуном “Борику”, пред преко 5.000 навијача, Борац је савладао данску Фредерицију са 17:15 (11:7) и окитио се титулом најбољег рукометног тима на Старом континенту.

Тих година Бањалучани су били права “казнена експедиција” за све своје противнике, након два трећа мјеста (1971. и 1972. године), четири наредне године били су шампиони Југославије и недостајао им је само посљедњи искорак, неки од европских трофеја. Годину дана раније, 1975. године, Борац је застао на посљедњем степенику, поражен је у Дортмунду од Форверца (екипе из тадашње ДР Њемачке) са 17:19, али им је за “утјеху” остала чињеница да су у полуфиналу направили подвиг и први савладали “страшну” Стеауу у Букурешту и то пред 8.500 гледалаца, са 19:17.

Генерација златних олимпијаца на заласку, Арсланагића, Каралића, Поповића и Селеца са браћом Голић, Бором и Момом те надолазећим звијездама Рађеновићем, Унчанином и другима, знала је да им је то посљедња шанса за велики успјех. Зато једноставно није било могуће да се оваква прилика пропусти, “гинули” су Бањалучани за сваку лопту, Арсланагић као да је имао “хиљаду руку”, његове “лепезе” до очаја су доводиле снажне Данце, док је Рађеновић тресао противничку мрежу са свих позиција. На крају делиријум на трибинама и велики пехар француског “Л’екипа” нашао се у рукама капитена Милорада Каралића и све је завршено великим, јединственим хором од 5.000 људи који је заједно пјевао химну “Хеј Словени”.

Тиме је Борац постао први клуб из БиХ који је освојио титулу првака Европе. Пошло је то послије и другима за руком, кошаркашима и шахистима Босне, кошаркашицама Јединства... али се први памти.

За овај број “Гласа Српске” говоре актери тог финала. На жалост, двојица од њих 12, Добривоје Селец и Момо Голић, нису више са нама, а до Недјељка Брацике Вујиновића који живи у Њемачкој, нисмо успјели да дођемо. Са тадашњим тренером, легендарним Пером Јањићем, који живи у Загребу, такође нисмо успјели да ступимо у контакт. Истовремено, капитен Милорад Каралић није желио да, зато што је љут на Борац, говори о том великом успјеху.

Рукометни центар свијета

Рукометни клуб Борац добио је организацију финалне утакмице Купа европских шампиона након што је бањалучка делегација у Базелу, гдје је одржана лицитација домаћинства, понудила у то вријеме огромних 16.000 долара. Понуда је прихваћена, уз услов да у Бањалуци буде организовано жријебање група рукометног турнира за Олимпијске игре те године у Монтреалу.

Била је Бањалука тог 11. априла 1976. године и буквално рукометни центар свијета. Жријебање група обављено је у тадашњем Дому културе, а одрадили су га представник ИХФ-а Курт Вадмарк и представник Борца Драго Сокал. Такође, финалну утакмицу Купа шампиона, Борац – Фредериција, су преузимањем сигнала тадашњег ЈРТ-а и ТВ Сарајево, преносиле чак 64 телевизијске станице из Европе и свијета.

***

Арсланагић: Нисмо трчали за парама

- Мислим да је немогуће да се овако нешто понови, без обзира о којем је спорту ријеч. Треба знати да су тада на снази биле неке друге вриједности и нека другачија схватања. Тешко да ће ико у некој скоријој историји поновити наш подвиг. Ја сам за двије године, од блата и играња по киши и снијегу, из републичке лиге дошао до репрезентације Југославије. Дебитовао у марту 1969, а већ наредне године био најбољи голман свијета. Такво је вријеме било, радили смо на свом усавршавању и нисмо трчали за парама - присјећа се легендарни Ако који данас живи у Новаљи, али је врло често у својој Бањалуци.

Рађеновић: Сви смо живјели за клуб

Један од јунака финала био је Здравко Рађеновић чијих је шест погодака дало велики допринос освајању титуле најбољег на Старом континенту.

- Тадашњи Борац, уз веома стручан рад Пере Јањића, био је годинама најбољи на овим просторима и једноставно је заслужио ту титулу. Већини играча била је то последња шанса да освоје пехар и нису је испустили. Сви смо живјели за ту утакмицу, пун “Борик” нас је напросто носио, нисмо калкулисали, дали смо свој максимум и побиједили смо. Био сам први стријелац, али нисам тежио да будем најбољи за себе, већ за клуб, а тако су се понашали и сви моји саиграчи – рекао је Рађеновић и даље становник Бањалуке.

Вукша: Јањић је био геније

- Мени је заиста била велика част што сам био дио тог колектива и учесник тако велике утакмице. Не могу да кажем да тај успјех није утицао на мој живот, сигурно да јесте јер човјек у животу има само једну прилику да направи нешто велико, многи у томе никада не успију, а ми смо међу оним ријетким срећницима који су остварили свој сан. Цијели град је живио само за Борац и ми нисмо имали избора, једноставно смо морали да побиједимо. Сјећам се и да смо тада били вјероватно физички најспремнија екипа, а са генијем на клупи какав је био Перо Јањић успјех није могао да изостане – нагласио је Слободан Вукша, један од најмлађих првотимаца Борца који и данас живи и ради у Бањалуци.

Унчанин: Круна наших каријера

Вихорно крило, а данас најтрофејнији рукометни тренер у БиХ Раде Унчанин и данас у свом “Борику” води битке за трофеје, али овога пута на клупи ЖРК Борац.

- Мени је свака титула и сваки трофеј који сам освојио као играч и тренер веома драга, али побједа у финалу Купа европских шампиона заузима посебно мјесто, а мислим да слично размишљају и сви моји тадашњи саиграчи. Иако сам ја након тога још дуго играо, дуго сам и тренер, ипак морам рећи да је та побједа била круна наших каријера, бар када су у питању клупски трофеји – поручио је Унчанин.

Бјелић: Није било шансе да изгубимо

По престанку играчке каријере Миро Бјелић је годинама радио у Борцу као секретар клуба.

- Након што смо годину раније поражени у финалу од источноњемачког Форверца знали смо да нам је ово посљедња шанса да једна сјајна генерација уради нешто велико. Срећом, имали смо Перу Јањића на клупи, великог стручњака, а можда и још већег педагога. Иако смо ми на терену дисали као један, ван њега смо били “као рогови у врећи”, а он је успио да нас уједини и доведе до великог тријумфа. Наравно, и тадашња управа је на најбољи могући начин пратила екипу и једноставно није било шанси да не побиједимо у том финалу – тврди Бјелић.

Поповић: Десет година рада и одрицања

Сјајни пивот Борца, свјетски признати доктор Небојша Поповић данас живи и ради у Катару, али се увијек радо сјећа времена када су рукометаши Борца били хероји не само Бањалуке, већ и цијеле Југославије.

- Освајање тог такмичења је био врхунац достигнућа моје генерације, али и цијелог клуба. Ми смо били први из Бањалуке који смо освојили титулу првака Југославије, и једноставно смо били предодређени да урадимо нешто тако велико. Људи често мисле да се успјех може оствари за кратко вријеме, али ништа не долази преко ноћи. Нама је требало десет година рада, одрицања, свакодневних тренинга да би то направили. А нисмо били заслужни само ми, играчи, већ и стручни штаб, те сви остали људи из клуба. Не смије се заборавити ни велика подршка цијелог града. Уосталом, ми смо од првог дана били васпитани да је рукомет забава и задовољство, а не професија. Зато смо ми сви и завршили школе и са успјехом се интегрисали у друштво – тврди Поповић.

Голић: Велики и једноставни људи

Животни и рукометни пут одвео је Бору Голића у Француску гдје је остварио завидну тренерску каријеру. Имао је ријетку прилику да заједно са рођеним братом Момом буде европски клупски првак.

- То је заиста нешто посебно, мада смо нас двојица имали свако своје друштво. Зато је цијела наша породица била поносна, али смо их ми толико већ били навикли на побједе и трофеје, да и то финале није за њих представљало нешто посебно. Што се мене тиче, никада тај резултат нисам употријебио да бих имао неку корист. За мене је то био један дио лијепог живота у младости, дружења са саиграчима који су били свјетски познати и признати играчи, а у суштини су били и остали тако једноставни људи. Било је то истинско и право спортско дружење, не као ова данашња када сви иду само за парама - поручио је Боро Голић из Монпељеа.

Равлић: Патентирали смо бразилску атмосферу

Убједљиво најмлађи члан шампионског тима Борца био је голман Зоран Равлић који у тренутку када је играна финална утакмица још није имао пуних 18 година. Али, како сам каже, није се препао паклене атмосфере која је у “Борику” понијела његов тим то великог успјеха.

- Шта да кажем, ми смо прије свих осталих патентирали бразилску атмосферу. То финале је једна велика и драга успомена која нас све спаја. Покојни Момо Голић био је душа цијела екипе, уз њега и Добривоје Селец, на жалост такође покојни, и били су најбољи по карактеру. Ја сам био далеко најмлађи, али су ме сви сматрали себи равним. Од Аке сам научио све што сам требао да знам о брањењу и за мене је он и дан-данас најбољи голман свијета свих времена – поручио је Равлић из Ријеке гдје данас ради и живи.

***

Борац – Фредериција 17:15 (11:7)

Спортска дворана “Борик” у Бањалуци. Гледалаца: 5.000. Судије: Херберт Хеншел и Петер Хенфус (ДР Њемачка). Седмерци: Борац 3 (2), Фредериција 3 (2). Искључења: Борац 6 минута, Фредериција 2 минута.

БОРАЦ: Арсланагић, Селец 2, Рађеновић 6, Каралић 2, Бјелић, Вујиновић 2 (1), Вукша, Унчанин 2, Поповић 1 (1), Б. Голић, М. Голић 2, Равлић. Тренер: Перо Јањић.

ФРЕДЕРИЦИЈА: Јепесен, Ф. Хансен 3 (1), Хајдерман, Нилсен 3 (1), Соренсен 1, Јунгланд 1, А. Хансен, Андерсен 3, Пулсен, Мадсен 2, Петерсен 2. Тренер: Оле Ворм.

Глас Српске