Самоуслужна праоница Сале: Праоница која јe и више од тога
Прву самоуслужну праоницу „Сале“, Александар Драгутиновић отворио је 3. јануара 2018. године у Угљевику, са три пријатеља са којима се дружи још од средње школе, а потом, 3. новембра 2019. године и у Бијељини у Улици Филипа Вишњића.
Ријеч је о најмодернијим праоницама у регији, а то, између осталог, значи да врше обраду воде у циљу разређивања густине шампона за прање, вода је топла, а, такође, из ње се врши и издвајање каменца, како након прања не би остајале музге и флеке. Располажу савременим усусивачима, а воде рачуна и о продужавању вијека гума, тачније, обавља се глицерински премаз који до 20 посто продужава вијек гума.
- Квалитет пружања услуге корисницима нам је циљ и настојимо да га континуирано надограђујемо, али, такође, водили смо рачуна да ни једног тренутка не занемаримо локалне заједнице у којима радимо, тако да смо одмах посјетили Ватрогасно друштво, полицију, Дом здравља, Црвени крст и Цивилну заштиту, те смо им, без обзира на уговоре које су имали или имају, понудили бесплатне услуге, јер је ријеч о самоуслужној праоници и имамо могућност даљинског управљања, а сви они су у функцији наших грађана и на овај начин дајемо свој допринос“, каже Драгутиновић, који је у новембру 1992. године из Зенице са мајком и братом, уточиште нашао прво у Угљевику, а нажалост, покојни отац, због немогућности да се са њима „извуче“ из Зенице, породици се придружио 1994. године.
- У Угљевику сам ишао у основну школу, започео и пахађање средње школе, али смо се 1995. године преселили у Бијељину, гдје сам завшио Електро-техничку школу, а касније сам се преквалификовао у грађевинског техничара. Био сам одличан ученик, али након завршетка средње школе нисам имао могућност да се запослим, па ме потрага за послом одвела у Добој, гдје сам почео радити у ,,Добој путевима’’, а са колегама сам радио у Словенији, Модричи и Дервенти. Потом сам се оженио и са супругом, која је из Дервенте, вратио се у Бијељину. Живот ме није мазио, као ни моју тројицу пријатеља, али се рад, труд и заједнички циљ почео реализовати. Данас, супруга и ја имамо двије кћерке, од девет и 12 година, а васпитавамо их да прво буду добри људи. По повратку у Бијељину почео сам радити у „Бук промету“, потом у „Бијељина путу“, а данас сам запослен у предузећу „Мост“‘‘, прича Драгутиновић који и након толико година, не губи емоције и везаност према Угљевику, али и Лопарама, гдје је, како каже, стекао добре пријетеље, а у Пирковцима има парцелу гдје је засадио 365 стабала љешника.
На питање, шта њега и његова три друга, мотивише да буду на располагању јавним службама, Драгутиновић одговара конкретним примјером.
- Возач је возилом бијељинског Црвеног крста свратио на праоницу да опере аутомобил и кренуо је да убаци новац у аутомат, али сам му рекао да то не чини и да је за њих бесплатно. Зашто? Па 1994. године, моја породица и ја, моји другари, као и многи наши грађани, живјели смо од тог Црвеног крста. Е, ово је прилика да и ми, на неки начин, узвратимо, јер сматрамо да не треба „бити само свој“. Сва четворица волимо да помогнемо људима, да спонзоришемо спортске и културне догађаје, као и изградњу вјерских објеката. Иначе, ја сам и члан Црквеног одбора у Поповима, али и у родној Зеници, гдје волим отићи, јер је моја породица, генерацијама била везана за цркву. Прадјед је био вођа црквеног хора, дјед, без обзира што је био слијеп, сваке недјеље је ишао у цркву, а отац је пјевао у црквеном хору“, каже Драгутиновић, који је имао прилику да, с обзиром на занимање, ради у иностранству.
Каже да, „уколико би се морало, био би задњи који би отишао са ових простора“.
- Волим своју земљу, свој народ, своје пријатеље и дружење, а то ми новац не може замијенити. Радим од седам ујутро, па до касних ноћних сати, али сам задовољан, јер послије тога долазим кући гдје ме чекају моје кћерке, супруга и мајка, а пријатељи су ту подијелимо лијепе и мање лијепе тренутке. Али, све је то живот и ако пред себе поставимо циљ, све се може постићи. Оно што никад не смијемо занемарити је, да се трудимо да будемо добри људи, а то је није тешко“, каже на крају за ,,Семберске новине’’ Александар Драгутиновић.
Семберске новине - Семберија инфо
Ријеч је о најмодернијим праоницама у регији, а то, између осталог, значи да врше обраду воде у циљу разређивања густине шампона за прање, вода је топла, а, такође, из ње се врши и издвајање каменца, како након прања не би остајале музге и флеке. Располажу савременим усусивачима, а воде рачуна и о продужавању вијека гума, тачније, обавља се глицерински премаз који до 20 посто продужава вијек гума.
- Квалитет пружања услуге корисницима нам је циљ и настојимо да га континуирано надограђујемо, али, такође, водили смо рачуна да ни једног тренутка не занемаримо локалне заједнице у којима радимо, тако да смо одмах посјетили Ватрогасно друштво, полицију, Дом здравља, Црвени крст и Цивилну заштиту, те смо им, без обзира на уговоре које су имали или имају, понудили бесплатне услуге, јер је ријеч о самоуслужној праоници и имамо могућност даљинског управљања, а сви они су у функцији наших грађана и на овај начин дајемо свој допринос“, каже Драгутиновић, који је у новембру 1992. године из Зенице са мајком и братом, уточиште нашао прво у Угљевику, а нажалост, покојни отац, због немогућности да се са њима „извуче“ из Зенице, породици се придружио 1994. године.
- У Угљевику сам ишао у основну школу, започео и пахађање средње школе, али смо се 1995. године преселили у Бијељину, гдје сам завшио Електро-техничку школу, а касније сам се преквалификовао у грађевинског техничара. Био сам одличан ученик, али након завршетка средње школе нисам имао могућност да се запослим, па ме потрага за послом одвела у Добој, гдје сам почео радити у ,,Добој путевима’’, а са колегама сам радио у Словенији, Модричи и Дервенти. Потом сам се оженио и са супругом, која је из Дервенте, вратио се у Бијељину. Живот ме није мазио, као ни моју тројицу пријатеља, али се рад, труд и заједнички циљ почео реализовати. Данас, супруга и ја имамо двије кћерке, од девет и 12 година, а васпитавамо их да прво буду добри људи. По повратку у Бијељину почео сам радити у „Бук промету“, потом у „Бијељина путу“, а данас сам запослен у предузећу „Мост“‘‘, прича Драгутиновић који и након толико година, не губи емоције и везаност према Угљевику, али и Лопарама, гдје је, како каже, стекао добре пријетеље, а у Пирковцима има парцелу гдје је засадио 365 стабала љешника.
На питање, шта њега и његова три друга, мотивише да буду на располагању јавним службама, Драгутиновић одговара конкретним примјером.
- Возач је возилом бијељинског Црвеног крста свратио на праоницу да опере аутомобил и кренуо је да убаци новац у аутомат, али сам му рекао да то не чини и да је за њих бесплатно. Зашто? Па 1994. године, моја породица и ја, моји другари, као и многи наши грађани, живјели смо од тог Црвеног крста. Е, ово је прилика да и ми, на неки начин, узвратимо, јер сматрамо да не треба „бити само свој“. Сва четворица волимо да помогнемо људима, да спонзоришемо спортске и културне догађаје, као и изградњу вјерских објеката. Иначе, ја сам и члан Црквеног одбора у Поповима, али и у родној Зеници, гдје волим отићи, јер је моја породица, генерацијама била везана за цркву. Прадјед је био вођа црквеног хора, дјед, без обзира што је био слијеп, сваке недјеље је ишао у цркву, а отац је пјевао у црквеном хору“, каже Драгутиновић, који је имао прилику да, с обзиром на занимање, ради у иностранству.
Каже да, „уколико би се морало, био би задњи који би отишао са ових простора“.
- Волим своју земљу, свој народ, своје пријатеље и дружење, а то ми новац не може замијенити. Радим од седам ујутро, па до касних ноћних сати, али сам задовољан, јер послије тога долазим кући гдје ме чекају моје кћерке, супруга и мајка, а пријатељи су ту подијелимо лијепе и мање лијепе тренутке. Али, све је то живот и ако пред себе поставимо циљ, све се може постићи. Оно што никад не смијемо занемарити је, да се трудимо да будемо добри људи, а то је није тешко“, каже на крају за ,,Семберске новине’’ Александар Драгутиновић.
Семберске новине - Семберија инфо
