ЗЛАТНЕ РУКЕ БОРКЕ ВЛАЧИЋ, ВРСНЕ ТКАЉЕ СА МАЈЕВИЦЕ :: Semberija INFO ::

 

ЗЛАТНЕ РУКЕ БОРКЕ ВЛАЧИЋ, ВРСНЕ ТКАЉЕ СА МАЈЕВИЦЕ


Foto: Semberija info
Борка Влачић из Лопара од малих ногу бави се израдом ручних радова, плетењем, хеклањем, шивењем. Ипак, како каже, у њој је тињала жеља да научи ткати на разбоју и да ову стару вјештину отргне од заборава. Није то био нимало лаган задатак. Све је било изузетно тешко и мукотрпно, али Борка није одустајала.
 
-Ткање је и вјештина и умјетност, прилично је дуг процес савладавања тог заната. Била сам упорна. Преовладала је љубав и жеља, без икаквог интереса. Тек сада, након седам година рада и учења, услиједиле су озбиљније поруџбине. Од ткања могу зарадити солидну плату. Планирам да се још дуго бавим ткањем, наравно, уколико здравље послужи. Највећа ми је жеља да на некога млађег пренесем ово знање. Узалудан би био мој рад и труд, уколико ово неко од млађих не настави да његује”, прича за ,,Семберија инфо’’ Борка, истичући да је ткање и везење научила од мајке и баке.


 
-Дјетињство сам провела у Растошници, заселак Чаира, што с поносом увијек истичем. Јако сам везана за родни крај. Одрастала сам уз изузетне жене домаћице које су биле вриједне и талентоване. Обављале су тежачке послове, а ноћу су се бавиле ручним радом. Шиле су одјевне предмете, постељине, јастуке. Уз њих сам учила и нешто сам и научила. Ткачки занат је пред изумирањем. Лоше сам се осјећала када бих видјела да неко одбацује те старе предмете из сеоских кућа, разбоје, преслице, вретена. Мој дјед је ручно, сјекиром, тесао дијелове за разбој, ручно је израђивао косишта и друге алатке. То су били способни и вриједни људи”.
 
Борка каже да жене на селу нису биле школоване, али су биле изузетно вриједне и креативне.


 
-То се не смије заборавити. Што се тиче ткања данас, људе највише занимају ткане торбе које су кориштене за више намјена. Носила су их дјеца у школу, пастири на испасишта, чаје су их носили када би позивали на весеља и свадбе. Уз плоску, незаобилазна је била и шарена ткана торбица. Поново се сада то враћа у употребу. Траже ми ношње за крштење дјеце, за вјенчања младих парова траже хаљине и кошуље са етно - мотивима. За те одјевне предмете користи се платно од природних материјала, лана и памука. И дан данас, највише се обрадујем када видим старинске мустре и узорке. Постоје мустре које су старе више од стотину година”.


 
Борка каже да су општини Лопаре препознали њен напор и жељу да сачува од заборава  ткачки занат. С поносом је представљала општину Лопаре на разним туристичким манифестацијама, сајмовима и смотрама народног стваралаштва.
 
-Помажу ми око организације пута за те манифестације, тако да бих се овом приликом захвалила начелнику Ради Савићу, Жељку Керовићу и Туристичкој организацији Лопаре. Узалудан је рад, уколико нема медијске промоције. Пуно нам значи пажња и интересовање медија за ове манифестације. Добитник сам Златне значке општине Лопаре и Плакете за оригинални домаћи производ са Сајма домаћих производа и кућне радиности  у оквиру манифестације ,,Дани дијаспоре 2019”. Лијепо је када неко наш рад цијени, јер је то за нас, како се каже, вјетар у леђа и вид подршке која појачава нашу жељу за радом и доказивањем’’, истиче за ,,Семберија инфо’’ Борка Влачић.


 

Одакле ми снага?
 
Моје ношње и бројни ткани предмети отишли су и у иностранство. Пуно сам тога урадила у протеклих седам година. Понекад се питам, одакле ми снага за све ово. Млади се морају вратити традицији, коријенима, нека покушају радити оно што воле, што их веже за родни крај. То је задовољство, а и финансијски може да се исплати”, поручује Борка Влачић, вриједна ткаља с Мајевице.

(Семберија инфо)