Необична књига посвећена природи, човјеку и умјетности
 
Сликар Стјепан Тонковић је, и прије објављивања манускрипта Између неба и земље, показао да се истрајно посвећује ликовној умјетности. Бијељинске љубитеље сликарства пријатно је изненадио изложбом само једне слике – Портрет дјевојке – коју је радио пуне три године.

При откривању наведене слике у Музеју Семберије у Бијељини, крајем новембра 2018. године,  Тонковић је, између осталог, рекао:„Све што могу рећи о самој слици је слабије од саме слике и оног утиска када се она погледа. Ако је право умјетничко дјело, оно је слично живом бићу. Има своју причу и мудрост перманентног причања. Има своју мисао, сан и многоструко дејство“ и додао да је као сликар настојао  да уради „нешто што је живо и лијепо и да из те љепоте зрачи доброта“.

Манускриптом Између неба и земље Тонковић је пружио нови доказ  стваралачке преданости и немјерљивог стрпљења при трансформацији мисли и емоција у вербално-ликовну форму, која је,  у времену модерне технологије, права ријеткост. Ријеч је о ручно урађеној књизи од 90 страница А4 формата и то 45 страница руком (верзалом) писаног текста и у неколико боја и исто толико страница попуњених „ботанички вјерним цртежима биљака“.

Рукописна књига Између неба и земље је сачињена од говорних и ликовних елеменaта који се складно допуњују и остварују добро конципирану и мајсторски реализовану замисао. Њена садржина изложена је у четири поглавља. Прво поглавље (1-45. стр.) обухвата прозу и поезију; друго поглавље (51-62, стр.) је посвећено природи, треће (63-80. стр.) говори о човјеку и четврто (81-95. стр.) третира умјетност. Вербална компонента наведене књиге састоји се од кратких прича, поезије и максима, које су резултат ауторовог промишљања природе, човјека и умјетности. Прва текстуална цјелина (кратке приче и пјесме) припадају књижевности, док  друга  (у којој су максиме и сентенције) садржи подоста грађе за филозофски трактат о сложеним односима између приорде, човјека и умјетности. То, наравно, не значи да у Тонковићевим поетским и прозним текстовима нема сувислих мисли, вриједних закључака и мудрих порука.   
 
Тонковићево литерарно стваралаштво настајало је, како наводи аутор, „с времена на вријеме“ у протеклих 50 година. Иако је садржина прича и пјесама прије стављања на папир мјерена прецизним вагама, аутор своје литерарне творевине скромно именује „мрвицама“, али с правом истиче да те његове „мрвице“ посједују  оно што је врло битно за сваку грану умјетности, а то је каквоћа. А кад је ријеч о квалитету написаног, нужно је нагласити  да је оно што је овом књигом понуђено читаоцу, просијано кроз много сита и да ништа међу њене корице није стављено под дејством тренутне инспирације  или неког прагматичног порива.

Потребно је, такође, истаћи да су Тонковићеве мисли о природи, човјеку и  умјетности плод зрелог промишљања о повезаности и  међузависности тих феномена као  и то да је аутор успјешно проналазио праве ријечи за једноставно, јасно и концизно исказивање својих духовних преокупација. Средишња тема Тонковићевог књижевно-ликовног дјела јесте љубав, која је, својим  највећим дијелом, распрострта на природу. Сликар Тонковић природу и њене дарове доживљава као најиздашнији божански дар човјеку, мада човјек није свјестан важности тог дара за његов опстанак. Увиђајући велику опасност која пријети од немарног односа човјека према природи, аутор манускрипта укaзује на нужност промјене понашања човјека у циљу заштите и очувања природе.

На скали Тонковићевих љубави друго мјесто припало је умјетности. За Тонковића умјетност, посебно ликовна, представља највиши смисао егзистенције, пошто у њој најпотпуније  испољава снагу свога стваралачког дара. Доживјети љепоту и пронаћи одговарајућу форму  њеног оваплоћења, којом ће се одушевљавати, крепити и духовно обогаћивати и дуги људи – то је врхунски задатак сваког умјетника. По Тонковићевом мишљењу, ниједна жртва за умјетничко дјело није превелика. У својим искреним исповијестима о односу према умјетности, сликар је сасвим одређен: „Умјетничко дјело ја претпостављам свему – истини и животу“ (Између неба и земље, стр. 93).

Врло важно мјесто у Тонковићевој књизи заузима љубав према жени, идеализованом симболу духовне и физичке љепоте. Исказивао ју је аутор сензибилним стиховима, лепршавим прозним пасажима, узвишеним мислима, али и сликама прожетим топлином и њежношћу те мањим бројем портрета озарених пригушеним сјајем источеним  из дубине умјетникове душе. Неминовност повезаности природе и умјетности сликар осјећа свим  бићем и настоји да то у књизи што потпуније искаже и ријечима и бојама. Да би појачао изражајност својих књижевних текстова, сликар их је обогатио разним ликовним формама: сликама, цртежима, илустрaцијама, вињетама, иницијалима. У наведеним формама дошле су до потпуног израза одлике овог аутора: преданост, концентрисаност, прецизност, изнијансираност боја и тонова, као и ефектност и функционалност линија.

Ликовне минијатуре дају  посебан квалитет овој књизи. На корицама и у склопу манускрипта их је задивљујуће много а свака од њих на свој начин показује висок ниво Тонковићевог ликовног умијећа. Књигу живота Између неба и земље аутор је посветио своме оцу Ивану Тонковићу, за кога је у посвети навео да је он  „био светац, и то ријетка кова“.

Манускриптом Између неба и земље сликар Стјепан Тонковић је настојао и, у велкој мјери, успио да ријечју и сликом осмисли хаотично, освијетли мрачно, премости непремостиво... У тим реалијама концизно је исписао и осликао историју свога досадашњег овоземаљског постојања и дјелања.

​Незадовољан стварним, отуђеним, ишчашеним поретком, Тонковић му је претпоставио измаштани, идеализовани, романтични свијет који је открио у  умјетности. У њој је у раној младости наслутио могућност освајања љепоте и томе циљу се предао потпуно. Свјестан високе цијене докучивања и објелодањивања љепоте, он је несебично трошио снагу на вербалне и ликовне детаље којима је дуги низ година стварао јединствену књигу – споменик умјетности и умјетнику.

Семберске новине - Семберија инфо