ТИХОМИР НЕСТОРОВИЋ, НОВИНАР И КЊИЖЕВНИК: ПРИЧЕ ТРЧЕ ЗА МНОМ :: Semberija INFO ::

 

ТИХОМИР НЕСТОРОВИЋ, НОВИНАР И КЊИЖЕВНИК: ПРИЧЕ ТРЧЕ ЗА МНОМ


Живот Тихомира Несторовића између двије ријеке испричан је јецајем душе танкоћутне, уплетен у коло горштака и равничара у једној земљи виловитој.
 
Код мене ти је стање које можеш видјети у старинским апотекарским продавницама, са малим фиокама. Причице се налазе у тим малим фиокама. У протекле четири и по деценије објавио сам више од 3.000 репортажа у новинама, на радију, телевизији. Нема ту никаквих биљежака, посебне припреме. Као што знам приповиједати, знам добро и слушати саговорника, прича Тихомир Несторовић, новинар, публициста и књижевник, аутор шест романа, неколико збирки приповиједака и монографија о људима и догађајима из Семберије и ширег пишчевог завичаја.

- Као дјечак одрастао сам уз старце у луговима поред Саве. Ту су се налазиле пастирске колибе, гдје се боравило чувајући стоку. Долазили су ту старци код мог стрица Душана и причали. Слушао сам и упијао те њихове приче. Тако су настајали романи: „Миона Брочанска“, „Двије додоле“, „Јана“, „Теодор“, „Јабланови снене звијезде“. Тако је настао роман „Илинчићи“, судбинско коло горшатака и равничара“.

Све је почело, каже Несторовић, са збирком приповиједака „Беле лађе Теше Бећарине“, „Између двије ријеке“, „Јецај душе танкоћутне“, „Земља виловита“ и „Причама завичајним“.

-Приче обично, како често кажем, трче за мном. Негдје се појавиш, неко нешто каже, исприча неку занимљивост. Од тога настаје прича. Људи су некада пуно причали, приповиједали. Гутао сам те њихове приче. Неки од њих су више причали о историјским догађајима, него што се могло касније научити у школи. Моје приче су, углавном базиране на ове три равнице које нас окружују, на Семберију, Срем и Мачву. Наравно, није заобиђена ни Мајевица, Цер и Гучево, односно Зворничко подриње, гдје сам живио пуних 37 година. Прва моја репортажа била је о једном ђаку из школе у Петковцима који је сада професор у Зворнику. Написао сам на десетине хиљада новинских вијести, биљешки, осврта, поготово док сам радио у Агенцији СРНА. Дневно сам писао по пет вијести и текстова. Све моје приче и репортаже резулат су четрдесетпетогодишњег рада”.

Несторовић подсјећа да је до сада објавио 21 књигу и двије књиге које је потписао као коаутор.



-Шест романа је већ објављено, а овај седми се крчкао годину дана и већ је спреман за штампу у ,,Прометеју”. Све књиге за штампу је припремао мој син Мирко који је по струци графичар. Приче, приповијетке, репортаже, односно репортерски записи, четири монографије о Семберцима, све је то виђено, доживљено или забиљежено у причама људи с којима сам се сусретао и друговао. Годинама сам друговао са чобанима из брочанских лугова. Слушао сам и упијао њихове приче. Овај крај, уз Дрину и Саву, био је на раскрсници важних путева.  Кроз Бродац се Сава бродила и прелазила још у келтско и римско доба. Забиљежио сам животне приче наших предака који су дошли из Херцеговине и населили ову равницу. Уз Саву су градили колибе и ту су, у блату, каљузи, у мочварама, међу шаранима и штукама започињали нови живот. Од горштака су постали вриједни домаћини који умјесто ганги понекад данас запјевају утроје пјесму:,,Ружо моја бијела” или пјесме о дјевојачком ђердану. Све је то остало у мом сјећању. Имена ликова одређујем према ономе како их замишљам, како их доживљавам. У роману ,,Илинчићи” пишем о томе како су горштаци стигли у равницу између двије ријеке и како су постали равничари. Чедо Кабаја је нека наша верзија Грка Зорбе. Од чобанина, ковача, кавгаџије, гонича говеда, сасвим случајно постао је официр и господин, човјек који је желио да изађе из свог зачауреног свијета и живота. У тој причи покушао сам дати одговоре на питања, чији смо, гдје смо и  како смо стигли овдје”.

Несторовић још увијек интензивно пише, некада дневно по два до три сата, некада мање или више. Још увијек пуно чита и истражује. Припрема збирку репортажа о ,,божјацима”, људима који су неправдено гурнути на животну маргину. Припремио је, између осталог, и збирку тридесетак прича ,,С краја на крај Мачве”, као и збирку текстова ,,Ходољубља” којом жели обиљежити 45 година свог новинарског рада. Каже да су његови књижевни узори Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Иво Андрић и други велики српски писци.

Несторовићева проза објављивана је у бројним књижевним часописима, публикацијама и листовима. Добитник је новинарских и књижевних награда. На крају разговора за ,,Семберске новине” каже да је уз све до сада написано и објављено, увијек имао времена за породицу, за путовања, људовање и за дружење. Живи у родном селу Бродац, гдје се птице још увијек весело цвркутом оглашавају. Изнад његове куће је међународни ваздушни коридор којим дневном лети на стотине авиона од истока ка западу и обрнуто. Овога љета, међутим, због вируса корона, нема пуно прелета авиона и то му, каже, недостаје.

Семберија инфо