ЧУВАР ВРЕМЕНА - САЈЏИЈА И КОЛЕКЦИОНЕР БОШКО СТОЈАНОВИЋ :: Semberija INFO ::

 

ЧУВАР ВРЕМЕНА - САЈЏИЈА И КОЛЕКЦИОНЕР БОШКО СТОЈАНОВИЋ


Доктори времена, тако би их се могло звати. Иако многи мисле да су због дигитализације осуђени на пропаст, сајџије ће рећи да је вријеме неуништиво, а самим тим и они. И сајџија Бошко Стојановић је оптимистичан кад говори о будућности овог посла. Оптимизам је, чини се, и иначе заштитни знак овог нашег суграђанина у чију радњу, у занатском центру код Зелене пијаце, многи радо сврате и онда када њихов сат не треба руку мајстора.  
 
У вријеме интернета, компјутера и свакојаких техничких достигнућа, постоје људи који његују традицију и баве се послом који су научили од свог оца или дједа. Сајџија Бошко Стојановић један је од њих, а посао је научио од дједа Влатка, врсног мајстора, који га је стрпљиво научио свим тајнама овог старог заната.

Сајџијски посао је занимљив, сваки пут у руке ми дође другачији сат. Различити су, баш као и људи који их доносе. Неко је једном рекао: ,,Људи су као и сатови - једни касне, други брзају, једни су лијепи на око, други су квалитетни...“‘‘, каже Бошко Стојановић, ког је још од дјетињства интересовала прецизна механика и разни механизми.

Сматра да је за обављање овог посла потребна прецизност, стрпљење и посвећеност, али и љубав према традицији.

Људи данас сатове носе више као модни додатак, а не као справу за показивање времена. Прије су сатови били искључиво механички, данас их је све више на батерије, а у посљедње вријеме и паметних сатова. Сада људи већином долазе да на сату промијене батерију или наруквице на ручним сатовима. Међутим, има и оних који поправљају сатове које су наслиједили од својих мајки, очева, баки и дједова или су им успомена на важне догађаје или јубилеје у животу’’, прича Стојановић, наводећи примјере људи који кад дођу кажу да не могу без сата, кад им није на руци осјећају се као да су без руке.

Бошко Стојановић је рођен у Фочи. У његовој породици сви су били вјешти у обављању разних заната, али жеља родитеља била је да Бошко има и факултетско образовање. Отишао је у Београд гдје је стекао диплому социолога.

Пуно сам путовао, у различитим градовима живио и разним пословима се бавио. Након Београда отишао сам у Бања Луку, затим у Градишку, Тузлу и  Дервенту. Године 2005. одлазим у Лондон, гдје остајем двије године, а онда у Љубљану, у којој сам провео три године. Након Љубљане пут ме поново води у Београд, па иако тамо имамо и кућу, одлучио сам да одем, јер ми сва та гужва велеграда не одговара. У Прњавору сам радио код једног пријатеља сајџије, а одатле сам дошао у Бијељину и отворио самосталну сајџијску радњу’’, наводи Стојановић.

Каже, одлучио је овдје доћи на приједлог једног пријатеља који му је рекао да је Бијељина град у ком је, док је била много мањи град, било осам сајџија, а да се тај број  осуо  на само једног.

У ових осам година, колико самостално послујем, придобио сам довољно повјерења својих нових суграђана, имам пуно сталних муштерија, а и оних који тек сада долазе, каже Стојановић, који има пуно стрпљења и разумијевања за све који уђу у његову радњу. 

Прошлост чува од заборава

У радњи Бошка Стојановића чују се истовремено откуцаји десетак старих зидних сатова, Сваки од њих због нечег му је прирастао срцу, а посебно му је драг један дрвени који још увијек ради иако има дрвене зупчанике. Најстарији сат у радњи датира из 1905. године, а код куће има  још старији, из 1837. године. Поред тога што од заборава чува старе сатове, у радњи је изложио старе луле, лампе, фењере, транзисторе, пегле, фото апарате, новине, али и некадашње новчанице. Сви ти стари предмети подсјетник су на прошлост и на старине.

Ови помало заборављени предмети представљају својеврстан времеплов у који се може ускочити и одсањати неки сан’’, каже Бошко, чија се колекција разноврсних старина почела формирати случајно, 1973. године, када су из старе пресељавали у нову кућу. Данас је власник великог броја раличитих драгоцјености и каже да су већином ти предмети дио његовог дјетињства који буде лијепа сјећања.

Прво сам одлучио да чувам стари плави векер, а онда и новчанице међу којима је једна од 50 милијарди за коју сматрам да је највећа икад издата у свијету’’, издваја Бошко, који у својој колекцији има и чувени руски фотоапарат ,,смена 8“ који је дуго важио за најбољи уређај те врсте, али има и сат који је донио из Лондона, а које је запосленима у једном голф клубу, гдје је радио, поклонио принц Чарлс.

Волио бих да отворим музеј у ком бих похранио старе предмете. Тако би их сачувао од заборава, али и учинио доступним већем броју људи’’, жеља је овог великог заљубљеника у старине.

Семберија инфо