Бијељински пензионери стоички и стрпљиво подносе изолацију у којој бораве више од мјесец дана. Већина њих дисциплиновано чека свој ред испред банака, маркета, апотека и на Зеленој пијаци.

Пензинер Владо Гогић (70), каже да је инвалид, тешко се креће, те се више ослања на помоћ супруге и укућана.

„Користим штаке. Изађем пола сата у шетњу када је лијепо вријеме. Нигдје не идем. Нити шта купујем, нити шта очекујем од живота. Прије рата сам радио у једној малој фирми у Сарајеву. Издржаћемо и ово, јер смо издржали и ратне године“, каже Владо Гогић.

Јованка (70) и њен супруг Ђорђо Кочабер (78) први пут дочекују Васрс, а знају да дјеца неће бити на празничном ручку.
 
„Не знам шта да ти кажем. Плакала бих, јер први Васкрс ћу дочекати без дјеце и унучади. Имам и двоје праунучади. Шарених јаја ће бити. Биће и печења, пите, колача и других ђаконија. Само ће ми дјеца недостајати. Имам сина у иностранству и од њега двоје унучади. Кћерка живи овдје и од ње имам двоје унучади. Имам и двоје праунучади. Боли ме само што ћемо бити сами на Васкрс, због полицијског часа. Нигдје се не крећемо, а пуно нисам ходала и док није било ове несретне епидемије. Ништа ми не пада тешко, само да су дјеца поред мене. Све ми стигнемо. Поранимо и на пијацу, у апотеку, у продавницу. Све смо покуповали и припремили. Овакав Васкрс не памтимо. И у ратним условима могли смо славити Васкрс. Славило се чак и у рову. Сада не можеш окупити своју дјецу у кући, да обиљежимо најрадоснији хришћански празник. Шта да радимо. Виша сила је у питању“, каже Јованка Кочабер.

Семберија инфо (Љ.Љубојевић)