Oтоме како себи можемо помоћи у кризним ситуациајма говори дипл. психолог, психотерапеут Слађана Цвјетковић која је и предсједница Подружнице за Семберију и Мајевицу Друштва психолога РС.
 

- Од када траје криза удвостручен је број позива на Плави телефон за бесплатну психолошку помоћ (0800 50 305) коју је покренуло Друштво психолога Републике Српске у сарадњу са удружењем грађана ,,Нова генерације’’ из Бања Луке, а вјерујемо да ће овај број расти како вријеме одмиче, што је очекивано у кризама ових размјера, кризама које значајно нарушавају свакодневницу, које дуже трају.
 

- У вријеме ванредних ситуација, криза, природно је да људи у почетку буду затечени предложеним мјерама, да буду у шоку због свих збивања и да затим продукују различите емоције од страха до туге, љутње у различитим интезитетима. Индивидуалне су реакције, јер ми не реагујемо на ситуацију као такву, већ на наше тумачење те ситуације, што зависи од унутрашњих фактора личности, увјерења која смо усвојили током одрастања. Уколико смо склонији да догађаје тумачимо у крајностима (од страшно, катастрофа до ,,претјерује се’’, безопасно је) емоционалне реакције ће се кретати од паничних до равнодушности и у складу са тиме ћемо прихватати и примјењивати предложене мјере. Неки ће се придржавати свих мјера, па и више од очекиваног, а неки неће, што је уобичајено у свакој популацији. Међутим, како вријеме пролази, како се суочавамо са посљедицама непоштавања мјера, упознајемо опасност која нам пријети, разумијемо разлоге увођења мјера, тада их лакше прихватамо и примјењујемо, свјесни разлога свог одрицања. Генерално говорећи, значајан број грађана је након првобитног шока прихватио промјену у начину живота и сада се навикава на нове услове живота.
 

- И то је индивидуално, тешко је генерализовати. Мада, ако ћемо уопштено да говоримо, након стања шока због промјене стила живота, различитих емоционалних реакција које прате овај период, затим преиспитивања, разумијевања ситуације временом креће навикавање на постојећу ситуацију. Значајан број људи ће на почетку ову, прије бих рекла, физичку изолацију од других (ширих друштвених група којим припадају..пријатеља, познаника, пословног окружења и сл.) доживјети као прилику да се одмори од пренатрпане свакодневице, да предахну, да успоре, јер неће морати да ,,јуре’’ од мјеста до мјеста. Некима, посебно млађима и физички активнима, то ће бити тешко (или страшно) што не могу да се крећу, старијима што не могу да испоштују своју свакодневну рутину, да прошетају, оду до пијаце, на кафу код својих, причувају унучиће и сл. У сваком случају од појединца зависи како ће доживјети коју мјеру и да ли ће и у којој мјери ће је примјењивати. Треба знати да су свима нама значајне те наше свакодневне рутине, јер нас чине сигурним, дају нам доживљај предвидљивости и контроле над животом. Губитком њих лакше се узнемиравамо, поготово што имамо доживљаја губитка контроле и преиспитујемо своје досадашње вриједности. Како вријеме одмиче, неки појединци ће почети да осјећају досаду, фрустрацију због немогућности изласка и кретања поготово када је лијепо вријеме, а затим љутњу, док ће се неки осјећати немоћно клизећи ка депресивности. Понављам све је индивидуално. Из ових разлога је значајно увести нову рутину у функционисање у складу са захтјевима ситуације, јер ово није вријеме одмора и распуста како је већина на почетку доживјела тренутну ситуацију. Посебно је важно схватити да то што смо физички изоловани од других да то не значи да смо социјално изоловани од њих, јер постоје различити канали комуникације који нам омогућавају да будемо у контакту. Срећом информативне технологије нам то омогућавају. Тако да можемо ,,пити кафу’’ са драгом особом ако смо на видео позиву преко вибера или неке друге апликације, водити пословне разговоре преко конференцијских позива и сл. Значи комуникација је ту, опстаје, али се одвија путем технологије. Јесте да нема снагу контакта ,,уживо’’, али може да задовољи наше потребе за контактом са другим људима. Сходно томе, социјалне изолације нема, већ само физичке изолованости са смањеним бројем контаката ,,уживо’’.
 

- У првим данима значајно је договорити се како ће изгледати дан и шта су чије обавезе у току трајања ове ситуације нпр. вријеме устајања, лијегања, када су оброци, заједничке активности, вријеме за сваког појединца (вријеме за себе), вријеме за рад (ако се ради од куће), вријеме за школу, учење, слање задатака, ко иде у куповину, баца смеће, односи потрепштине старијим члановима породице (ако се има обавеза према њима) и сл. Овај распоред се може прилагођавати сваком дану, али одређени ,,костур’’ је важно да постоји око којег ћемо да убацујемо и избацујемо активности. Можете одредити седмично и ,,пиџама дан’’ када ће се бити без дневног распореда. Сада је кренула интерактивна настава тако да организација дана за дјецу може се прилагодити њој. С обзиром на толику усмјереност чланова породице једних према другима, што најчешће није дио свакодневице, очекивано је да ће долазити до неслагања и конфликата. Уопштено је немогуће да кроз живот пролазимо без њих, јер често ће се наше жеље, захтјеви, ставови, мишљење укрштати са другима. Очекивати је да ће временом број конфликта у овој ситуацији расти, јер ће код појединаца јачати фрустрација због физичке изолације, биће незадовољни и мање толерантни. Важно је разумјети разлоге незадовољства и дати простора сваком од чланова породице да их искаже на начин који неће угрозити другог (без агресивности). Понекад је значајно склонити се, изаћи из ситуације (у овом случају отићи у другу просторију у стану). Међутим, уколико прерасту у физичко насиље, неопходно га је пријавити надлежним органима. То што смо физички изоловани од других и фрустрирани ситуацијом није разлог агресивног угрожавања другог. Постоје други, адекватни начини редукције стреса (физичке вјежбе, рад по кући, хумор...). Такође, значајно је имати вријеме за себе, када се повлачимо из контаката са члановима породице, излазимо из улога и када смо упућени на себе. Уколико имамо ово вријеме лакше ћемо се носити са изазовима свакодневног интензивног контакта са члановима породице и немогућности изласка из стамбеног простора.
 

- Да користе предности савремених технологија, да преко њих буду у контакту са драгим људима, члановима породице, пријатељима, да траже помоћ у достави намирница и осталог што им је неопходно (старији од 65 година, хронично болесни и сл.), да не гледају стално вијести, траже информације, ограниче кориштење друштвених мрежа, да се информишу преко релевантних институција о тренутној епидемиолошкој ситуацији и препорученим мјерама (Министарство здравља и социјалне заштите РС, МУП РС, Институт за јавно здравство РС...), да се фокусирају на информације са нашег подручја и сл. Уколико су узнемирени да позову број бесплатне психолошке помоћи –Плави телефон 0800 50 305. Позив је бесплатан за све мреже у БиХ и анониман. Нису сами у овој ситуацији, значајан је број сервиса који је усмјерен ка њима. Важно је да их користе. Са друге стране, уколико знамо да наши пријатељи, познаници, комшије живе сами, позовимо их ми, чешће него што смо то раније радили. Покажимо им да смо ту за њих, да нису сами.
 

- Природно је да у овој ситуацији будемо узнемирени и да с времена на вријеме осјећамо страх и тјескобу. Различите су прогнозе трајања, интезитета што може додатно да провоцира ова осјећања јер локус контроле није у нама него је вани. Међутим, страх је корисна емоција која нас мотивише да предузмемо мјере које ће нас заштити и које ће заштити друге нама значајне људе. Ми их имамо препоручене од надлежних органа, те нам остаје да их се придржавамо, иако су по својој природи непријатне, ограничавајуће. И то је тај дио који ми можемо да контролишемо. Примјену мјера у нашем личном простору, нашем микро свијету. Ту је наша моћ, то је мјесто гдје ми управљамо. Такође, будимо стрпљиви према себи, допустимо да осјећамо ове емоције јер важне су нам, говоре нам како доживљавамо ово што се дешава, што је ванредно, изван досадашњег искуства. Разумљиво је и да будете тужни јер сте тренутно изгубили живот који сте водили, да се љутите, јер сматрате да све ово није фер. Све је то разумљиво у ситуацији у којој се налазимо. Не може нам бити добро у околностима које нису добре. Али, будите свјесни да је ово пролазно, а да нам наше искуство говори да имамо способност и вјештину да ово превазиђемо. Значајно је да будете у контакту са људима који вам пријају, да смањите употребу друштвених мрежа, пратите информације релавантних институција једном до два пута дневно. Зовите драге људе, направите списак ствари за које нисте имали времена раније, видите шта можете са тог списка сада урадити и крените.

Организујте вријеме, окупирајте се активностима у мјери која вам одговара. Уколико доживите интензивне тјелесне симптоме узнемирености (срце јаче лупа, тешко дишете, зноје вам се руке, доживљавате жарење по рукама, торзу, глави, имате осјећај ,,вакума’’ у глави, гушење у грудима и сл.), при томе сте физички здрави, а прву помоћ - застаните и фокусирајте се на своје дисање, освјестите како удишете и издишете, ставите руку на стомак и затим почните полако да удишете (кроз нос) док вам се стомак не напуни ваздухом, затим задржите дах пар секунди и крените још спорије да издишете (кроз уста) него што сте удисали, гурајући прво ваздух из стомака и затим то поновите више пута. Уколико се ово чешће дешава и не можета да успоставите контролу тада позовите Плави телефон 0800 50 305, односно потражите бесплатну психолошку прву помоћ. И понављам, не заборавите све ће ово проћи, тренутна је промјена, додуше непријатна. Радујте се оном што долази послије ње. Сјетите се да живот увијек побјеђује. 
                   
​Семберија инфо - М.Решидовић