Већина грађана Бијељине, упркос чињеници да у апотекама још увијек не могу набавити заштитне маске за лице, у потпуности се придржава наредби Кризног штаба и упутстава здравствених радника, када је у питању заштита од вируса корона. На улици је незнатан број шетача, већина људи је у становима и кућама, готово сви носе маске и рукавице.

На наше питање, како су организовали живот „под маскама“ и како функционишу у свакодневном животу, већина одговара – онако како можемо и морамо. Бијељинци кажу да се због  личног и заједничког добра својих најближих, комшија, пријатеља и случајних пролазника, стриктно придржавају упутстава здравствених радника.
​
„Поштујемо наредбе о ношењу заштитних маски, водимо рачуна о хигијени, бринемо о томе да људима прилазимо надозвољено одстојање, метар и по до два, купујемо оно најосновније на пијаци и у продавницама. Живот нам се своди на четири зида, на изолацију“, каже један Бијељинац који се није желио представити, како рече, због правила службе у којој ради.



Зоран Влачић, дипломирани инжењер технологије, пет година без посла, на евиденцији на бијељинском бироу, каже да је за њега и његову породицу живот у оваквим условима постао неподношљив.

„Подстанари смо. У кући тренутно једино супруга ради. И она је треутно на боловању, те јој је плата мања за неких 300 до 400 КМ. Имамо двоје дјеце, два студента, у Београду и овдје у Бијељини студирају. У кући два члана са високом стручном спремом, а плашимо се за будућност, за оно што нас чека. Радио сам 20 година у Шековићима у школи, супруга око десет година. Још увијек смо подстанари. Вирус корона нам је додатно „зачинио“, боље рећи „запаприо“ живот. Не знам ни гдје ћемо, ни шта ћемо у оваквим животним околностима. Треба платити кирију, набавити храну, а плашим се да ће овакво стање дуго потрајати, да не дочекамо несташице хране. Више се тренутно плашим глади, него короне“, каже Зоран Влачић.

Семберија инфо (Љ.Љубојевић)