ДАРКО ЈАКШИЋ: У МЕНИ ЈЕ ГЕН ДОН КИХОТА :: Semberija INFO ::

 

ДАРКО ЈАКШИЋ: У МЕНИ ЈЕ ГЕН ДОН КИХОТА


Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
Људи се много труде да успију у нечему. То је у људској нарави. Лијепо је кад неко постане добар пјесник и кад се у томе развија. Лијепо је кад неко постане изврстан музичар и задивљује многе својим концертима. Дивимо се кад неко постане врсни стручњак у својој струци и свјетски познат. Није лако постати ни врхунски спортиста. Све су то успјеси вриједни дивљења. Мој успјех је, бар по мом скромном ставу и мишљењу, то што сам, упркос времену које ми ни мало није било наклоњено, остао трезвен и приземан, скроман, али и једноставан породичан човјек који и даље гаји праве и традиционалне вриједности здраве породице. Отац сам два дјечака и, као што поменух, поносан на чињеницу што сам успио да у овим турбулентним временима сачувам и усадим својој дјеци праве вриједности које се не базирају на материјалним основама, него на људскости, љубави према људима, доброти и конзистентности са свим оним што афирмише људе као структурне јединке друштва.
 
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао.
Наиме, од малих ногу су ме интригирале усковезане ствари, како за саме телекомуникације, тако и саобраћај у разним видовима, а тако и сам развој поменутог. На тој основи сам у средњој школи одабрао да своје знање усмјерим у област саобраћаја и телекомуникација, чиме сам испунио дјечачки сан. Но, како вријеме често није савезник на путу којим ходамо, а често је и опасан противник, нисам се одмах, по завршетку школовања успио бавити струком. Али ген Дона Кихота у мени није одустајао и непосредно након заснивања породице указала се прилика која ме усмјерила да радим у сфери ТТ комуникација, захваљујући чему сам стечено знање проширио, али и успио имплементирати у реалним условима. Све то упоредо са једним - остати човјек, приземан, разуман и саосјећајан, стрпљив и виспрен. А није било лако. Правдао сам све потешкоће љубављу коју сам гајио према послу, али и тежњом да кроз њега упознам много људи из различитих структура. Ово чиме се данас бавим, ово што данас радим, није ништа друго, сем имплементација оног што сам у стварности тежио, а то је, да ако имам и ако могу, дам и испружим руку, помогнем и нађем начин да учиним колико могу и колико бих желио. Јер, сложићете се, само испружена рука може да да, али и да јој се да..., а љепота човјека је у пружању и давању.
 
Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
Као неко ко је, на неки начин, активан спортиста у својим 40-тим годинама, волим спорт и сваку прилику која ми се укаже користим да са пријатељима одем на неку добру утакмицу или да и сами заиграмо фудбал у контролисаним дворанским условима. Нисам поборник ноћних провода, кафана у којима је димна завјеса основни елемент, уз допуну расположења разним обилицима алкохолних пића. Волим здрав живот и трудим се да останем такав, а и да то имплементирам у своју породицу. Као и већина моје генерације вилим и дан-данас прочитати неки од легендарних стрипова из периода 80-тих, али ништа мање не уживам ни у појединим комедијама, иза чијег пера стоје писци као што је Бранислав Нушић, затим Бранко Ћопић и слични.
 
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Како сам издвојио, волим фудбал. Могу рећи да ми је то базна станица за сваки вид рекреације, али и друштвеног живота. Како сам љубитељ стрипова, могу вам рећи, да код куће љубоморно чувам моју малу колекцију коју тежим да увећам неким раритетима. Али, како имам мало слободног времена, тежим да га проводим са својом породицом, јер сматрам да је здрава породица стуб свега у друштву. Вријеме проведено са породицом вишеструко нам се врати у будућности.
 
Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
Бијељина је град који се интензивно развија задњих 30-так година. Како је наш познати географ Јован Цвијић рекао ,,направили смо кућу на раскршћу’’, тако и ја базирам структурне промјене у граду, али и у широј околини, на чињеници да је Бијељина на транзитној раскрсници путева у, и из БиХ, али исто тако и у погледу Хрватске, Србије, па и саме ЕУ... Сви путеви воде у Бијељину... Бијељина је град са много међународних признања, град спорта, град омладине, град инфраструктуре..., али, као и сваки град који је у експанзији и Бијељини недостаје толико тога. Бијељина нема позориште, а позната је чињеница да толико има доајена глумишта који су потицали, а и дан-данас истичу своје поријекло са овдашњих простора. Затим, Бијељина треба више иницијатива у погледу културних дешавања, више пажње да се усмјери на капацитете који су некада давно већ били афирмисани у производној дјелатности, али бих издвојио и нешто што је продукт не само Бијељине, него и околине у географском погледу. То је Фондација ,,Дарко Даре-Бошко Вуковић’’ у којој смо сви ми Бијељинци, али и сви они који су ван Бијељине, оснивачи и директни саборци, учесници и помагачи, донатори и носиоци улога у имплементацији све што нас у невољи спаја и прави синергију.
 
Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Будућност града као што је Бијељина не може бити ништа друго, до само свјетлији приказ наших тренутних жеља. Град који се инфраструктурно гради овим интензитетом, град који има оволики број туристичких посјета, град у који инвеститори, са осмијехом, долазе, а са задовољством се поново враћају, тако да Бијељина не може, а да не буде град будућности и град младих. Морам нагласити да је Бијељина прије била изузетно лијеп и питом крај, како за живот, тако и за инвестициона улагања. Али са доласком становништва и отварањем универзитета у Бијељину, много смо добили. Упркос релативно малом броју недостатака (а сваки град их има) Бијељина је град који ће у будућности бити подручје у које ће се народ враћати са студија из иностранства, град у који ће бити задовољство доћи и као туриста, али и као потенцијани трајни резидент.

портал Семберија инфо