Када се споји угодно и корисно онда је успјех загарантован. Волим пчеларење, одрасла сам у породици пчелара, а данас заједно са супругом Илијом радим у пчелињаку, не дијелећи послове на мушке и женске. Пчеле нас уче савршенству, пчеларство одмара, а мед чини здравим’’, каже 75-годишња  Милосава Симикић.



Некада се пчеларство сматрало мушким послом и дуго је владало неписано правило да се тиме баве мушкарци, и то углавном онда када оду у пензију. Тако је било некада, времена су се промијенила и данас је у пчелињацима све већи број жена које су прави пчеларски мајстори. Једна од њих је и наша суграђанка Милосава Симикић. Она се, попут праве радилице, изборила за своју улогу у овом старом занимању.

- Са пчелама сам одрасла. Моји родитељи су били пчелари, а ми дјеца смо им помагали кад год је требало. Од нас дјеце, мој брат Стево је био највећи заљубљеник у пчеларење, а ја сам му, и након што сам се удала, увијек радо помагала око пчела. Мене је занимало да што више научим, а брат је, видјевши како имам велику љубав према том послу, предложио  да имам своје пчеле. Самостално пчеларим од 2002. године, када ми је брат ,,продао“ један сандук пчела. Наиме, обичај је да се пчеле купују, а не да се поклањају, па сам тако, симболично, за једну марку купила прву кошницу. Пчеле су у прво вријеме биле стациониране на братовој парцели у Прибоју, а када смо реновирали стару родитељску кућу мог супруга у селу Лабуцка, смјештеном на обронцима Мајевице, између Прибоја и Лопара, тамо смо преселили и пчеле’’, прича Милосава, додавши да данас има 60 кошница.



Вриједна и упорна Милосава била је довољно храбра да се суочи са бројним изазовима и спремна да обавља и оне теже послове у пчелињаку. Наиме, у прво вријеме супруг Илија, те син Жељко и кћерка Јелена, нису подржавали ту њену одлуку.

- Тако је било у почетку, али временом је и супруг, који се плашио пчела, јако заволио пчеларење. Постепено је учио и усавршавао се, а ја сам му пренијела знање и тајне које сам научила од оца и брата, од којих сам добила сијасет савјета како и шта да чиним у разним приликама. Могу рећи да је данас и мој супруг Илија велики зналац у овој области’’, каже Милосава. 

Њеним стопама полако иде и син Жељко, док кћерка Јелена, коју је животни пут одвео у Грчку, само радо наврати у пчелињак приликом посјете родитељима.
 
Медена прича
 
Изрека старих пчелара каже: ,,Кад човјек набави пчеле срећан је за читав живот.“ Милосава Симикић потврђује да је то велика истина.

- Отићи у пчелињак, значи опуштање и мир. Не постоји  љепши звук од зујања пчела које се враћају у кошнице из шуме, носећи храну. А поред кошница је бистар поток који жубори. Немјерљиво је то’’, каже Милосава, додавши да када је зујање пчела постало њена омиљена пјесма, тада је и схватила шта је љубав према пчелама.  

Њен пчелињак  је стациониран у Лабуцкој, удаљен 42 километра од куће у Бијељини, која је у Улици 8. марта. До својих марљивих пчелица, заједно са супругом Илијом,  иде ,,голфом’’. Више пута у сезони данима остају код пчелињака, гдје спавају у лијепо уређеној викендици.

- Љубав према пчелама је велика и заиста се не може пчеларити ако се то не воли. Кад је ријеч о томе када  треба ићи у пчелињак, то сваки пчелар зна. Заправо, пчелар осјети кад треба својим пчелама. Иначе, током зиме и у прољеће мање је посла у пчелињаку, а љети сам тамо скоро свакодневно. Супруг и ја по цијели дан радимо око пчела и кад увече сједнемо испред викендице, до касно у ноћ са задовољством гледамо кошнице’’,  каже пчеларка Милосава Симикић.
                              
Семберске новине - Семберија инфо - М. Решидовић