КЛАДИОНИЦЕ СУ СВУДА ОКО НАС: КАКО СМО ПОСТАЛИ ДРУШТВО КОЦКАРА? :: Semberija INFO ::

 

КЛАДИОНИЦЕ СУ СВУДА ОКО НАС: КАКО СМО ПОСТАЛИ ДРУШТВО КОЦКАРА?


Раније се говорило ,,нема хљеба без мотике“, а данас би се већ могло рећи ,,нема хљеба без кладионице“, јер одређени број лица свој извор новца базира, управо, на клађењу. Развијају се системи, пасионирано се прате спортска дешавања, а кладионица постаје мјесто око ког се врти свакодневица’’, каже за портал Семберија инфо дипломирани психолог психотерапеут Слађана Цвјетковић.

Готово је немогуће да се приликом шетње Бијељином не примијети да на сваком ћошку постоји нека спортска кладионица или казино. Клађене је врло раширено, а хиљаде људи свакодневно уплаћују своје листиће у тим кладионицама.
 
- Клађење и добитак на основу властите процјене, знања, система, изазива осјећање задовољства, среће, па и еуфорије и омогућава нам да се осјећамо боље, вредније. Но, као и свако осјећање среће и задовољства кратко трају, па је потребно поновити ово искуство, тако да се љествица полако подиже, односно, улози постају већи’’, појашњава дипломирани психолог психотерапеут Слађана Цвјетковић, додавши како смо, иначе, склонији да заслугу за успјех чешће приписујемо себи и својим способностима, док неуспјех оправдавамо спољашњим околностима и отписујемо властиту одговорност за њега, па када губимо најчешће нисмо одговорни ми, него онај тамо играч, лоша срећа, лош тип...Но, то ће се промијенити, само треба сачекати и бити стрпљив.
 
Има ли хљеба без мотике?

За највећу болест 21. вијека проглашена је депресија, а с овим финансијским (не)стањем појачана и оптерећеност људи кредитима, незапосленост или животно разочарење желе надокнадити једним брзим бинго-добитком који ће промијенити све.

- Живимо у скромним материјалним условима гдје се и медијски веома често промовише лака зарада, без много уложеног труда и рада. Учење и рад се неријетко представљају као нешто чиме се тешко постиже промовисани луксузни стил живота. Важно је зарадити одмах и сада, а не сачекати да се зарада акумулира. Много је урбаних легенди о тамо неком великом добитку које клађењу, поготово код младих, даје кредибилитет. И свако зна некога ко зна некога ко је остварио огроман добитак на малу квоту. И зашто то можда не би били ми? Заправо, тако се замагљује чињеница да кладионице не би опстале да се тако лако добија, те да функционишу тако да не могу бити на губитку’’, појашњава Слађана Цвјетковић.

Поред тога, указује она, дјеца се васпитавају на начин да им се не тражи много труда и напора да би добили оно што желе, не развијају се радне навике, не одлаже им се задовољење потреба, него им се даје одмах и сада, чак и онда кад то није неопходно.
 

-Свим овим дјеци се и несвјесно шаље порука да за зараду и не треба много труда и рада, да за њу не треба вријеме. А кладионице нуде, управо, ту могућност: лаку зараду без много труда и напора и зараду одмах и сада. Са друге стране подижу доживљај властите вриједности, јер си то остварио на основу своје способности да добро процјењујеш. И ту је основна опасност клађења и стварање зависности, поготово код младих, јер се базира на нереалном самопоуздању. За разлику од алкохола и наркотика, гдје су осјећања задовољства и среће испровоцирана конкретном спољном супстанцом – вјештачки, које су сви више или мање свјесни, код клађења то није тако. Осјећања задовољства и среће  испровоцирана су нашим дјеловањем и доживљајем успјеха због својих ,,способности’’ и знања, значи унутрашњим факторима, што замагљује дугорочне посљедице оваквог понашања. А логика је најчешће оваква: с обзиром да потиче ,,из мене’’ значи да могу ,,да контролишем’’, односно даје се привид контроле над импулсима, те зато особа има утисак да може лако да престане са таквим понашањем’’, појашњава за портал Семберија инфо Цвјетковићева.
 
Замке клађења

Тешко је размишљати о ризицима када добијаш, поготово када си млад. Међутим, клађење је ризично понашање чије посљедице могу бити разорне ако се на вријеме не укаже на њега.

-Адолесценте карактерише склоност ка ризичним понашањима, јер процјењују опасност на другачији начин, него одрасли из разлога недовољне повезаности различитих дијелова мозга који учествују у разматрању опасности и одлучивању, али и недостатку искуства. Јер ако си остварио успјех у више или мање редовним интервалима и доживио задовољство у вези тога (тзв. инструментално и емоционално условљавање), желиш да то поновиш и вјерујеш да ће то ускоро поново бити. Стално ишчекујеш свој добитни тип, систем. Такође, што је добитак већи и осјећање среће је веће, али временом пожелиш и више, јер мали добици нису више довољни да  доживиш задовољство и срећу, па подижеш улоге, а тиме и ризике. И ту се круг затвара, односно, ту је кључ зависности’’, упозорава Слађана Цвјетковић, наглашавајући да је додатно проблем то  што је код нас и социјално окружење благонаклоно према клађењу овог типа.

Већина игра игре на срећу и не доживљава клађење на спортске догађаје као нешто лоше. На питање како избјећи замке клађења, посебно код дјеце и младих, Слађана Цвјетковић одговара:

- Реално не можемо се правити да кладионице не постоје. Постоје и ту су око нас, и ту и тамо неко добије. Понекад неки тикет и није проблематичан, јер на крају крајева већина нације игра неку од игара на срећу и нада се добитку. Но, надају се, али и раде и зарађују на тежи начин. И то је основа на којој би требало базирати разговоре са дјецом и младима. Питати их шта мисле о томе, да ли постоје опасности од клађења и које су. Разговарати са њима на којим принципима кладионице функционишу и да ли би био могућ њихов опстанак ако се тако лако добија као што причају вршњаци. Односно,  развијати критичко мишљење. Такође, подстицати радне навике, похваљивати и награђивати труд, залагање, стрпљење и упорност у остварењу циљева важних дјетету... Указивати да осјећање задовољства и среће и нису добра мјерила да ли је нешто што се ради добро за њих и да је често нека непријатна активност (као што су учење и рад) у ствари дугорочно добра, јер одложено доноси успјех. И на крају крајева, најбоља превенција је бити добар модел за оно што се каже.

портал Семберија инфо (М.Решидовић)