У свом историјском развоју, народне ношње су биле изложене многобројним утицајима различитих народа, па су, осим обиљежја времена у ком су направљене, имале и друге одјевне елементе из протеклих времена. Музеј Семберије прикупио је изузетно значајну и бројну збирку коју чине комплети и дијелови ношњи, а оне су, углавном, из периода 19. и с почетка 20. вијека.
 
Богата збирка традиционалне ношње становника града и села формирана је захваљујући Семберцима који су их несебично поклањали, а неки комади су и откупљивани за потребе сталне поставке која је први пут урађена 1981. године’’, каже за портал Семберија инфо музејска савјетница Тања Лазић, која истиче да ове народне ношње свједоче о једном времену, људима, њиховој духовној и материјалној култури на подручју Бијељине, Семберије и њене ближе околине.

Прву сталну поставку урадила је Радмила Кајмаковић, тадашња кустосица Земаљског музеја у Сарајеву, која је крајем 60-их и почетком 70-их година 20-ог вијека радила етнолошка истраживања у Семберији и објавила значајну и једину монографију која се бави традиционалним народним животом код нас, етнолошку монографију Семберије.

-Наша колекција је веома бројна, а од свих дијелова одјеће имамо велики број различитих примјерака насталих у различитим перодима. Кад се говори о сеоској ношњи Семберије, и то код српског становништва које је у селима Семберије најбројније, може се рећи да она имала три фазе и да се развијала под различитим утицајима. Прва фаза у развоју ношњи је период до Првог свјетског рата, друга фаза између два свјетска рата, а трећа је послије Другог свјетског рата, односно, савремена фаза. Подјела је установљена на основу главних карактеристика ношње насталих у тим периодима’’, појашњава Тања Лазић.
 
Како прецизира, ношњу првог периода карактерише једноставност у кроју и бојама, а преовладавала је бијела боја. Мушкарци су носили кошуље преко гаћа, а жене дуге и широке кошуље нерезане у струку, са углављеним, широким рукавима. Ношњу између два рата карактерише утицај крајева преко Дрине и Саве, док се у савременом периоду народна ношња постепено напушта и замјењује градском одјећом. Поред разлике у ношњи у различитим периодима, разлика је постојала и међу ношњама особа различитог узраста и брачног стања: младићи и дјевојке носили су одјећу од најбољег материјала и са много украса и накита, млади мушкарци и жене облачили су се нешто скромније, док је ношња старијих била сасвим једноставна. Постојала је и знатна разлика у ношњи према имовном стању. Док сиромашни нису ни зими имали ни чакшире, него су и љети и зими били у танким пређним гаћама и опанцима од сирове коже, дотле су већ крајем 19-ог вијека имућни у свечанијим приликама носили богато везене гуњеве, ципеле и чизме.

- За разлику од ношњи из неких других крајева са простора бивше Југославије, које су биле изузетно богате и везом и разним украсима, код нас је то сведено на крајњу једноставност и минимализам, с тим што се та нека креативност испољавала кроз прегаче, бошче и слично. Можда због преокупираности људи и начином живота, јер од јутра до мрака обављали су тежак посао у пољопривреди, па у ношњи у Семберији изостају украси, односно, нема их много. У нашој колекцији од тих основних дијелова, и мушке и женске ношње, има доста примјерака кошуља, рубина и гаћа, а све су урађене од различитих врста материјала. Има доста горњих хаљетака: женских јелека, мушких гуњића или јелека, а затим, из фазе између два свјетска рата, када код  мушке ношње, нарошито ових богатијих, преовладава утицај из Србије, па се носе копорани, ђуде и сукнене панталоне типичне за западну Србију. Код жена, поред јелека који су били дио свакодневне ношње и који су били различитог квалитета, за свечаније прилике носиле су боље јелеке, израђене чак и од атласа и од плиша. У посебним ситуацијама, као што су свадбе, жене су носиле и либаде, као изузетно свечан комад ношње. Иначе, ти горњи хаљеци рађени су у специјализованим занатским радњама, терзијским и абаџијским, а били су изузетно скупи и вриједни, јер је у њих уложено доста рада и били су богато украшени. Неки су били украшени само гајтанима, са различитим мотивима, углавном флоралним, док су они скупљи, израђени од кадифе и  плиша, били украшени и срмом’’, истиче за портал Семберија инфо Тања Лазић.

За Семберију је карактеристично да у ношњи од почетка 20. вијека има доста утицаја Срема и Мачве. Ако се говори о женској ношњи, поред рубине, незаобилазан дио била је прегача која је у раној фази била проста, ткана од вуне и на пругице. Касније се у начину израде користе лакших предива и  богато се украшавају флоралним мотивима, по њима се везе и додају украсне траке од различитих врста чипке.
 
-Између два свјетска рата ношња се драстично мијења, све више, умјесто дуге кошуље код жена, преовладавају кратке кошуље и скуте од беза. И под утицајем градске ношње, почињу да се шију различите врсте блуза од цица и порхета. Ношња постаје мјешавина различитих стилова, а та тенденција се наставила до краја Другог свјетског рата, да би негдје 60-их година 20. вијека,  поготово код млађих, преовладао градски стил.

Градска ношња

Што се тиче градске ношње она је била до почетка 20-ог вијека под утицајем оријенталне традиције, а познато је да је у Османском царству постојао пропис за начин облачења. Ношња је била иста, али није свима било дозвољено да носе исте боје одјеће. Тако је било у Бијељини, гдје су виши слојеви свих нација носили исту врсту одјеће, с тим што се разликовала по бојама. Познато је да је прописивано да они који нису припадали народу који влада, по пропису су носили тамне боје-црну, тамноплави и тамносмеђу. То се односило на православце, католике, јевреје и остале, што је значило да су муслимани, поготово припадници више класе, имали право да носе свијетле и живе боје. Мушко класично одијело, оријенталног типа, је са шалварама турајлијама, са кратким капутићем и слично, и сви су у обавези имали да носе фесове, али који су се, у зависности од тога ком народну припада грађанин, разликовали по нијансама црвене боје. Муслиманске жене биле су покривене, али и међу тим женама различитих класа био је присутан различит стил покривања. Жене из више класе носиле су тзв. фереџе, а то су црни капути који имају неку варијанту капуљаче преко главе и потпуно покривале лице, а приопаднице нижег друштвеног слоја  покривале су се заром, великим комадом платна. Тај начин облачења муслиманских жена био је заступљен све до краја Другог свјетског рата, када је законом забрањен. Европски утицај је послије Аустро-угарске окупације велики, те се у граду мијења однос према одјећи и градска средина прихвата углавном европски начин облачења, поготово млађи’’, наводи Тања Лазић.

портал Семберија инфо (М.Решидовић)