Радмила Ђокић, пјесникиња, предсједница Књижевног клуба „Јован Дучић“ о животу, моралним вриједностима, чувању традиције и обичаја кроз пјесме говори за портал Семберија Инфо.
 
Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
Највећим својим успјехом, у данашње вријеме, када се живи „300 на сат“, сматрам то што сам остала прибрана и сабрана, што сам у себи сачувала неке моралне вриједности које се не могу ничим купити. Што се тиче мог животног позива и опредјељења, сматрам својим великим успјехом и то што сам успјела да у међувремену објавим пет збирки поезије. Оне ће остати и за будућа покољења  као својеврсан печат средине у којој живим, печат овог града, који подразумијева и то да сам у својим пјесмама сачувала традицију и обичаје овог краја.
 
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?
Професија о којој сам сањала и маштала још као дјевојчица, на неки начин је и остварена у мом животу. Жељела сам да се бавим модом, тако да сам завршила средњу текстилну школу. Годинама сам радила у бијељинској Конфекцији „Курјак“, а радила сам и у другим текстилним предузећима. Шила сам и креирала модне одјевне предмете, хаљине и вјенчанице. Извјесно вријеме сам провела у Бечу, гдје сам се бавила овим послом. У питању је занимљив и креативан посао, тако да је за мене и писање поезије постало један вид тог креативног испољавања. Имам неколико пјесама у којима сам повезала те двије креације. У неким пјесмама помиње се свила, брокат и све оно што је везано за тај мој животни пут и опредјељење.
 
Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
По природи сам носталгичарка. Цијеним и гледам неке старе добре филмове, као што је „Сјај у трави“ и „Казабланка“. Везана сам и за глумце који су играли у тим филмовима, тако да сам пратила њихове стваралачке и животне биографије и све оно што су учинили за вријеме свог бављења седмом умјетношћу. Постоји и филм који сам одгледала педесетак пута до сада, што звучи помало невјероватно, али то је филм „Мостови округа Медисон“. Прочитала сам и књигу, тако да сам презадовоља и филмом и књигом на основу које је настао сценариј.
 
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Волим пуно да читам. Што се тиче хобија, волим и цвијеће. Двориште ми је испуњено цвијећем и зеленилом. Волим црвену боју, тако да је комплетно двориште испуњено цвијећем црвене боје.
 
Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
У нашем граду има током године пуно догађаја из области културе,али, ипак, требало би мало акценат ставити на та културна дешавања. Имамо ми у граду и бројна удружења која се баве културом и културним активностима, али још увијек нисмо у довољној мјери признати, истакнути и остварени. Град још увијек нема своје позориште, а то би требало да буде приоритет у области културе. Некаква позоришна сцена, која се не везује само за гостовања глумаца из других позоришта у Бијељини или за „Дане комедије“ требало би да постоји у Бијељини. Спорадично се припреми нека представа, али све је то кратког даха. Наш књижевни клуб постоји већ седамнаест година и још увијек нема своје просторије. Често нам СПКД „Просвјета“ уступи своје просторије, али нема смисла да их користимо претјерано, јер онда трошимо енергенте који они морају платити. Једном мјесечно се састанемо, док, углавном, све активности и договоре обављамо телефоном и мејлом. Има, наравно, још квалитетних и активних удружења која у свом раду носе тај „печат града“ у коме живимо. Било гдје да се појавимо, ми промовишемо град на најљепши могући начин, стихом и поезијом. На готово сва путовања идемо у властитој режији, што се тиче горива и превоза.
 
Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Бијељина и Семберија је мој родни крај. Бијељина је мени била лијепа и прије тридесет година, као што ми је лијепа и данас. Шта год да се уради и изгради за овај град и у наредних тридесет година, остаје овим млађим генерацијама, да то чувају, његују и унапређују. Бијељина има своју душу, свој специфични шарм. Ја сам дијете равнице. Шта ће се десити за педесет и више година, тешко је претпоставити. Сви се ми надамо да ће живот бити љепши и подношљивији него овај живот који тренутно живимо. Вјерујем да ће у скорије вријеме и Књижевни клуб „Јован Дучић“ добити своје просторије. И то ће бити велики успјех за овај град и за његове житеље.

портал Семберија инфо