Мало је људи који остваре снове из дјетињства, али упорношћу, стрпљивошћу, преданошћу и љубави ка позиву који волите то може и да се оствари, а управо је то пошло за руком Бијељинцу Жељку Стевановићу, који је најмлађи доктор наука у Оружаним снагама БиХ.

Стевановић је рођен је 1982. године, а још као дјечак маштао је да обуче војну униформу. Основну и средњу школу завршио је у Бијељини. Након расписаног конкурса од стране Министарства одбране Републике Српске одлучио је да упише Средњу војну школу, која је трајала годину дана, како би што прије дошао до плате и помогао својој породици. Након пријемног испита умјесто Средње војне школе понуђено му је школовање на Војној академији, што је, уз договор са породицом и прихватио. Упис на Академију у Београду био је тек први корак ка остварењу његовог циља, јер завршити Војну академију није лако, с обзиром да је потребно уложити велики напор. Познато је да велики број полазника Академије одустане да студира.
 
-Академију није било лако ни уписати, а поготово завршити. Било је доста одрицања, учења, али сам успио и 16. септембра 2006. дочекао промоцију испред Народне скупштине у Београду. Сјећам се те вечери када сам се вратио у Бијељину као официр, мислим да сам био најсрећнији човјек на планети“, каже за „Семберске новине“  капетан  Жељко Стевановић.
 
Према његовим ријечима, живот академаца није као код осталих студената, који су у цивилству и који могу прилагодити своје слободно вријеме својим жељама.
 
-Када дођете на Војну академију, то је сасвим други живот. Нисмо могли да идемо кући када желимо, нисмо могли да излазимо када хоћемо. Све је прописано и тачно је све одређено. Академац мора да се прилагоди и да све поштује -  од времена за учење, тренинга, спавања... Није лако бити у установи затвореног типа, жељети отићи у Бијељину да видиш најближе... Када сам се враћао током школовања, моја Бијељина је била сваки пут љепша и љепша“, присјећа је Стевановић.

Каже да на првој години Академије доста њих одустане, али да он није смио то себи дозволити и одустати од свог дјечаког сна, а и због породице.
 
-На Војној академији, у то вријеме, није се могла обновити година, а ако се одустане од школовања или се не дају сви испити, све се мора финансијски надокнадити. То ми је била додатна мотивација да све испите морам да дам у року. Ни ја, нити моја породица не бисмо могли платити ако изгубим годину, јер смо тада једва састављали крај с крајем’’, присјећа се Стевановић.
 
У његовој генерацији Одсјека копнене војске, доста их је напустило или изгубило право на школовање, јер нису положили испите на вријеме. -Био сам поносан када сам завршио Војну академију- Војске Србије, када сам добио прву официрску звјездицу’’, истиче Жељко Стевановић, који је по самом завршетку Академије дошао, како каже, у нешто непознато, јер су Оружане снаге БиХ формиране баш у години његовог завршетка Војне академије 2006 године.
 
Прво је радио осам мјесеци у Бијељини, затим је добио прекоманду у Бригаду тактичке подршке у Батаљон везе у Палама, гдје је провео десет година. Ту је и напредовао и добио чин поручника.
 
-Поред својих редовних дужности, ту сам обављао упоредно дужност официра за цивилно-војну сарадњу, а био сам ангажован и на низу хуманитарних активности...“, каже  Стевановић.
 
Прекоманду у Тузлу добио је 2017. године у Пету пјешадијску бригаду, гдје је и даље на дужности у чину капетана. Завршио је магистарске студије 2012. године, а потом и докторске студије 2018. године, тако да је тренутно најмлађи доктор наука у Оружаним снагама БиХ.
 
Иако ради као припадник Оружаних снага у Тузли, редовно долази у Бијељину, гдје су му супруга и мајка, које су му биле и остале највећа подршка у животу.
 
Стевановић пише двије књиге, од којих ће једна носити назив „Како се од малог дјечака постаје човјек“.
 
-Радим на двије књиге, од којих је једна научна, а једна ће се тицати мог приватног живота, биће веома интересантна, гдје ће се многи препознати. Та књига ће имати назив ,,Како се од малог дјечака постаје човјек’’. Надам се да ће обје бити занимљиве читаоцима, али то ћемо тек да видимо када буду објављене“, каже Стевановић. 
 
Он је поручио младима, који још размишљају о животном опредјељењу, да је посао у Оружаним снагама БиХ озбиљан и врло одговоран, али, каже, да се ту отварају многе могућности за напредовање.
 
-Ми тренутно школујемо младе људе на војним академијама који се послије враћају у Оружане снаге БиХ. Имамо пријем у професионалну војну службу, а кандидати, након обуке за војнике, могу радити до 40. године живота’’, објашњава Стевановић, који је до сада добио велики број захвалница од различитих институција и удружења за свој хуманитарни рад.

Његов животни мото је:,,Ко смије, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напријед’’.
 
портал Семберија инфо (З.Кусмук)