Милан Гаврић (79), столар из Прибоја више од четири деценије бавио се столарским занатом. Повод за посјету, новинара портала Семберија инфо, Милану Гаврићу није био безразложан. У његовој столарској радоници настала су многа вриједна дјела, дијелови намјештаја, црквени иконостаси, столарија коју је радио за цркве, али и за бројне стамбене објекте.
 
Кроз разговор и дружење са Миланом Гаврићем сазнали смо и то да је он радио мали иконостас и улазна врата на цркви Светог Александра Невског у Угљевику, коју су својевремено изградили и користили за богослужења руски војници из састава  СФОР –а, који су били стационирани у Угљевику након завршетка ратних сукоба у БиХ. Када прича о столарском занату, Милан за портал Семберија инфо истиче да је изузетно важно вољети посао којим се бавиш и бити му максимално посвећен.
 
-Рођен сам на Велику Госпојину и дјетињство сам провео у Горњем Прибоју. У својој четрнаестој години почео сам изучавати столарски занат код Здравка Тојића у селу Липовице. Након изученог заната заједно смо радили двије године. Задруга у Прибоју ће у 1956. години формирати своју столарску радњу, тако да смо Здравко, његов син Цвијан и ја прешли у ту новоосновану столарску радњу. На обуку и рад примљени су тада још Лука Лукић и Спасоје Крсмановић. Нисмо дуго заједно радили, непуне двије године. Разишли смо се на добровољној бази. У то вријеме у столарским радионицама све се радило ручно. Касније ћемо направити циркулар који се погонио ногом, уз помоћ тоцила, и то је било прво помагало за сјечење дасака. Након извјесног времена набавићемо и мало бољу машину у Младеновцу, код Београда. Израђивали смо столове и столице, понеки креденац. То је био мој први озбиљнији посао.  У то вријеме појавише се и инспекције, кажу, радиш бесправно. Морао сам у својој осамнаестој години регистровати радњу. Слиједи одлазак у војску, тако да сам тек по повратку из војске, 1962. године, почео озбиљније радити у столарској радионици. Израђивао сам столове и штокрле (столице без наслона), креденце, спаваће собе, дијелове покућства. Радило се са храстовим и ораховим дрветом, да буде што квалитетније и што трајније. Радило се напорно и пуно, али су и муштерије тада цијениле столарски занат. Знали су добро да награде столара за оно што би им направио од дрвета“, каже за портал Семберија инфо Милан.
 
Милан истиче да се посао уговарао и по неколико мјесеци унапријед. Људи су вјеровали једни другима на ријеч. Послије ће морати све стављати на папир и сачињавати уговоре о међусобним обавезама мајстора и муштерије, јер, времена су се мијењала. Квалитетно дрво за израду покућства, како данас, тако и тада, морало се сушити и припремати за обраду и по пет до шест година.
 
- Израђивао сам иконостасе и врата за цркве у Пиперима, у Осмацима, Лопарама, Јабланици, Милином Селу. У посебно лијепом сјећању остало ми је освећење иконостаса у Осмацима, коме је присуствовао и руски владика. Похвално се изразио о моме раду. И поред тога што сам држави 47 година плаћао порез на дјелатност коју сам обављао, данас немам пензију. У рату сам изгубио, на трагичан начин, сина Ненада, под околностима које никада нису расвијетљене”, прича за портал Семберија инфо Милан Гаврић, који има и кћерку Миру, љекара, која са породицом живи у Ужицу.
 
портал Семберија инфо