ЗАРАДА НАМ НИЈЕ НА ПРВОМ МЈЕСТУ, НЕГО ЉУБАВ ПРЕМА РАДУ И ПИЈАЦИ :: Semberija INFO ::

 

ЗАРАДА НАМ НИЈЕ НА ПРВОМ МЈЕСТУ, НЕГО ЉУБАВ ПРЕМА РАДУ И ПИЈАЦИ


На Зеленој пијаци знају их сви - како купци, тако и продавци. Смиља Мидановић (89) најстарија је продавачица на пијаци, а за рад на пијаци високе су и године које има Новка Мијатовић (79). Међутим, обје кажу, није им тешко - имају још увијек снаге и  воље за рад, а на пијацу, без које готово да не могу, долазиће докле год им то здравље буде дозволило.

У нашем је граду остало мало урбаних тачака које вежу прошлост и садашњост, људе различитих генерација, а Зелена пијаца једно је од тих мјеста. Она је мјесто које су многи Бијељинци посјећивали још као дјеца, а данас као одрасли, долазе ту сада и њихова дјеца, па и унуци. Зато у свијести Сембераца Зелена пијаца има и снажан емотивни карактер.
 
Лијепо је о пијаци написала музејска савјетница Тања Лазић у брошури која је пратила  изложбу којој је и аутор, ,,Кроз бијељинске пијаце (у слици и ријечи)“, постављену 2006. године поводом славе града, Светог Пантелејмона. ,,Осим размјене производа и трговине, пијаце су биле и остале мјеста сусретања, прилике за разговор, сазнавање новости и занимљивости из ближе и даље околине. Тако је одвајкада, свуда. Тако је било и у Бијељини некада, а и данас је. Вртлог људи и добара, гласови и боје који нападају са свих страна, чине ове цјелине посебним и дају им готово обиљежја култног мјеста.“
 
- Пијаца је увијек била мјесто окупљања разних људи, тако је било и док није отворена на овом мјесту на ком се налази  данас, а било је то 1957. године. Посебни су били пазарњи дани, уторак и петак, то је било равно празнику, како за купце, тако и за продавце’’, прича за портал Семберија инфо Бијељинка Смиља Мидановић, која је на пијаци почела продавати производе из своје баште када је имала 23 године, у вријеме када Зелена пијаца још није имала данашњи изглед.
На пијацу је тада, а и дан - данас то чини, долазила бициклом.

 

-Посебну љубав гајим према пијаци и то је тешко ријечима описати. Прво сам долазила само суботом и недјељом, јер сам била запослена, а до одласка у пензију радила сам у Житопромету. По одласку у пензију посвећујем се пијаци на којој сам током ових протеклих, па сада је то већ више од 65 година, продавала поврће и воће из своје баште, а продавала сам и ручне радове. До недавно сам плела вунене чарапе и доносила на пијацу, а сада продајем само цвијеће, узгојено у стакленицима које имам поред куће, а о којима највише бригу воде син и снаја’’, прича Смиља Мидановић, која је свједок многих промјена, не само на пијаци.
 
Корпе пуне домаћих плодова
Седамдесетдеветогодишња Новка Мијатовић је из Модрана, а производе из своје баште већ дуги низ година редовно доноси на Зелену пијацу. У Бијељину долази аутобусом док траје школска година, а у периоду кад аутобус не саобраћа на тој релацији, сналази се како зна и умије. Каже, углавном дође с неким од комшија ко ради у Бијељини, а кад се враћа кући таксијем иде до Глоговца, а одатле јој увијек неко стане и повезе до Модрана.
 

-Волим долазити на пијацу, разонодим се, а дружење ми јако пуно значи. Сви се ми продавци добро слажемо и помажемо једни другима кад затреба. Иначе, за пијацу ме не веже тако пуно година, као неке од других продаваца, јер сам ја један дио живота провела с мужем у Њемачкој. Међутим, и поред тога пуно је људи које знам на пијаци кроз генерације, знам шта воле куповати, кувати и јести. За неке се сјећам шта су вољели и кад су били дјеца’’, прича Новка Мијатовић, која је за своје редовне муштерије овај пут припремила везице блитве, младог лука, младе шаргарепе, те љековитог и зачинског биља, а набрала је и крупних сочних црних боровница.
 
-Све су то моје руке узгојиле, а обично на пијацу донесем оно што ми наруче моје муштерије’’, каже Новка Мијатовић, додавши да узгаја кукуруз за пројино брашно, затим пасуљ, кромпир, лук, краставце, сву зелен, те диње, лубенице, као и више сорти бундева, од којих издваја бундеву ,,фортуну’’ која је, осим за пите и чорбе, добра за прављење сока.
 
Радни дан јој почиње ујутро у пет, а потом дође на пијацу на којој остане до 13 часова.
-Чим дођем кући прво обиђем живину, провјерим имају ли воде и хране. Попијем кафу, ручам, одморим пола сата, па узмем мотику у руке и кренем кроз башту’’, приповиједа ова неуморна и увијек ведра Модранка којој, као и Смиљи Мидановић, зарада није на првом мјесту, већ љубав према раду и пијаци.                
 
портал Семберија инфо