Доктор Драган Савковић, психијатар у ЈЗУ Болници ,,Свети врачеви’’ и секретар Удружења психијатара Републике Српске, истиче да је правовремени одлазак психијатру од круцијалне важности за лијечење пацијената са психолошко-психијатријским поремећајима. У интервјуу за портал Семберија инфо изјављује да је број пацијената са менталним проблемима из године у годину у  порасту. Доктор Савковић је специјализацију из психијатрије завршио у Клиници за психијатрију УКЦ БЛ, Клиници за психијатрију КЦС и Институту за ментално здравље у Београду. Стручњак је који се одлучио да својом компетентношћу и практичним ангажманом помогне својим суграђанима у лијечењу менталних проблема и поремећаја.

Постоје ли званични статистички подаци о броју обољелих од менталних поремећаја на подручју Бијељине и шире регије?
-Може се са сигурношћу рећи да је број обољелих од психијатријских поремећаја у порасту. Нажалост, немамо прецизне статистичке и епидемиолошке податке који би обухватили посљедњу деценију, али се кроз практичан рад може уочити да је све већи број пацијената који имају потребу за психијатријском помоћи што нужно намеће и  потребу за што бољим и цјелисходнијим организовањем психијатријске службе која би пружила адекватну услугу и помоћ пацијентима са менталним потешкоћама.

Који су најчешћи разлози због којих се пацијенти јављају на психијатријски преглед?
-Најчешће тегобе и проблеми су из спектра анксиозних поремећаја као што је панични поремећај са и без агорафобије, социјална фобија, генерализовани анксиозни поремећај, и наравно, незаобилазне реакције на стресогене догађаје у виду акутне стресне реакције, ПТСП-а и поремећаја прилагођавања на значајне животне промјене.

 Да ли ми имамо довољан број психијатара у бијељинској болници и Центру за ментално здравље за пружање адекватне стручне помоћи пацијентима?
-Постоји професионалан и стручно оспособљен кадар који је у могућности да пружи адекватну здравствену услугу пацијентима са менталним тегобама и проблемима. Сматрам да би требало радити на што бољој организацији пружања здравствених услуга пацијентима из ове категорије. С тим у вези било би пожељно, а за пацијенте много комфорније када би се отворило Одјељење за психијатрију у ЈЗУ Болница ,,Свети Врачеви’’. То би био одличан корак напријед  који би омогућио психијатријски третман пацијентима који су индиковани за хоспитализацију. Тренутно све пацијенте којима је потребна хоспитализација упућујемо у Клинику за психијатрију УКЦ БЛ, Специјалну болницу за психијатрију Соколац и на Одјељење за психијатрију  у Болницу ,,Свети апостол Лука’’  Добој.

Да ли је код нас још увијек табу тема одлазак код психијатра или не?
-Нажалост, налазимо се у парадоксалној ситуацији. Двадесетпрви је вијек који се карактерише интензивним развојем информатичких технологија, интернета... Људима су доступне скоро све информације, па самим тим и оне у вези са менталним здрављем и могућностима рјешавања психијатријских проблема, као и лијечења, што би за посљедицу требало да има подизање и унапређење опште здравствене свијести и културе, едукованости и информисаности, али  одлазак код психијатра је и даље болна тема. У великом броју средина у нашем региону, одлазак код психијтра се сматра неприхватљивим, срамотним. Постоји изражен страх да ће они који се лијече код психијтра бити проглашени ,,лудим’’, опасним по околину, трајно психички болесним... неурачунљивим. Предрасуде су, нажалост, тако дубоко укоријењене да напори који се улажу у борбу против њих, као и све информатичко-технолошке тековине 21. вијека споро и тешко их мијењају, али их ипак мијењају.

Колико је битан правовремени одлазак код психијатра?
-Страх, неинформисаност као и предрасуде утичу на пролонгирање јављања код психијатра, што пацијентима, на већ тешко стање и озбиљну личну патњу, додатно отежава ситуацију. Тиме се проблем који би лакше и брже био ријешен да су се пацијенти на вријеме јавили хронифицира, а тада и теже лијечи. Савремена психијатрија је напредовала у посљедњих  пола вијека како у погледу приступа и односа према пацијенту, тако  и у погледу психофармаколошког и психотерапијског третмана. Фаворизује се комунална психијатрија, психосоцио терапијски приступ и радно-окупациони третман.Фармакопсихијатријска палета је обогаћена и унапријеђена тако да имамо широк спектар различитих медикамената који се користе у лијечењу од анксиозно-депресивних до најтежих психотичних поремећаја. Значајно је освјешћивање грађана кроз борбу са предрасудама, стигмом и дискриминацијом пацијената са менталним проблемима што ће за резултат у коначници имати вишу општу здравствену свијест и културу, на чему треба радити у свим сферама јавног дјеловања, не само уско у медицинско-професионалном смислу, него и шире у медијском простору. Управо ЊЊ све врсте медија - од штампе, радија до електронских медија могу дати велики допринос борби против предрасуда и стигме.

Колико је битна породица, јер некада пацијенти нису ни свјесни да имају озбиљне психичке проблеме, а њихова породица, нажалост, то у неким случајевима крије. Посљедица може да буде и самоубиство.
-Управо због поменутих предрасуда, стигме и дискриминације многи пацијенти, као и чланови њихових породица избјегавају да се обрате психијатру за помоћ.Нејављање или пролонгирање јављања психијатру, занемаривање психичких проблема од стране самог пацијента, као и његове најближе околине, чланова породице, пријатеља може да доведе, у екстремном случају, и до фаталног исхода. Тиме се погоршава стање пацијента и хронифицира  психијатријски поремећај. Посљедично се повећава и ризик од покушаја самоубиства што може резултирати и смрћу (реализованим суицидом). Такође, пацијент поред аутодеструктивних тенденција може манифестоовати и деструктивно понашање опасно по околину и друге људе. Јако је тешко предвидјети реакције и поступке пацијената који болују од психотичних обољења када се декомпензују и постану агитирани, хостилни, агресивни...Такав пацијент нема увид у своје стање и на сцену ступају чланови породице, пријатељи и друге установе локалне заједнице, као и професионалци из области заштите менталног здравља који су дужни да помогну и збрину таквог пацијента.

Који су најчешци узроци усљед којих долази до психијатријских поремећаја? Да ли су то страхови или други фактори?
-Савремено тумачење етиопатогенезе менталних поремећаја подразумијева мултидимензионални приступ односно мултифакторски концепт који претпоставља да у настанку поремећаја садејствују генетски, психолошки, социјални и неуробиохемијски фактори, уз велики значај индивидуалне животне историје и актуелних стресова који декласирају манифестацију поремаћаја код предиспонираних особа. Генетска условљеност не значи нужно и сигурно испољавање обољења, већ само указује на повећану вјероватноћу да се неко од менталних обољења може испољити. За сада је ПТСП једини психијатријски поремећај код кога, са сигурносшћу, можемо говорити о познатом узроку у смислу постојања витално угрожавајућег стресогеног догађаја  који се временски може повезати са појавом симптома и знакова овог поремећаја. Значајан окидач многих психичких, али и соматских обољења је стрес који је у данашње вријеме свеприсутан. Консеквентно стресогене ситуације и догађаји могу изазвати различите психијатријске тегобе и поремећаје превасходно из спектра анксиозних поремећаја, као што је акутна стресна реакција, ПТСП, али и депресија која је високо позиционирана на хијерархијској љествици одмах иза кардиоваскуларних, онколошких и цереброваскуларних обољења.Према подацима Свјетске здравствене организације очекује се да ће депресија након 2020. године бити на другом мјесту по учесталости јављања.

Који су по Вашем мишљењу први симптоми који би требало да алармирају пацијента да се јави психијатру? Каква је улога породичног доктора?
-Управо доктори породичне медицине, односно примарни здравствени ниво имају велики значај, одговорност и обавезу када је у питању упућивање пацијента психијатру. Значајне су ране интервенције у психијатрији, као и препознавање психогеног узрока многих тјелесних тегоба, као што су притисак и стезање у грудима, лупање срца, ,,нервоза’’ желуца....Пацијенти често пренебрегну приједлог породичног доктора за упућивање психијатру, због тјелесних тегоба које су највјероватније психогеног узрока, и не слутећи да имају маскирану (ларвирану) депресију која се предоминантно манифестује соматским проблемима, те обаве низ детаљних дијагностичких процедура и прегледа на којима лично инсистирају,  а резултати буду уредни. Тиме се губи драгоцјено вријеме за лијечење, а повећавају се беспотребно трошкови за дијагностичку експлорацију. Кључан моменат када се јавити психијатру је функционалност, односно дисфункционалност у обављању свакодневних животних активности. Уколико тегобе као што су напетост, нервоза, раздражљивост, повлачење у себе, претјерана сумњичавост, постојање гласова које само пацијент чује, лоши међуљудски односи, несаница, нагли губитак у тјелесној маси ... трају више од двије седмице неопходно је потражити психијатријску помоћ.

Сматрају Вас великим стручњаком и доктором који за своје пацијенте увијек нађе времена...
-У раду са пацијентима максимално настојим да их свеобухватно схватим и прихватим као цјеловите личности које, поред својих психичких тегоба, имају и онај други, здрави дио личности. За пацијента је веома значајно безусловно прихватање, без осуђивања и предрасуда. Неопходно је имати максимум стрпљења и толеранције да би пацијент стекао повјерење, нарочито током првог психијатријског интервјуа, како би се опустио и детаљно изложио свој проблем.Треба избјегавати редукционистички приступ и посматрање пацијента као некога ко има одређени, специфични проблем.По мени је најцјелисходнији и терапијски најдјелотворнији интегративно-холистички приступ. Поред фармакотерапије значајно мјесто заузимају и психо и социотерапијске технике и методе. Неопходно је пацијенту пружити подршку, а у одређеним ситуацијама, уколико пацијент посједује капацитет за психотерапијске интервенције, значајно их је имплементирати у психотерапијском процесу. Оваквим приступом повећава се вјероватноћа да ће пацијент успјешно разријешити и превазићи свој проблем, те постати функционалан како за себе, тако и за своје окружење, постати поново продуктиван члан друштвене заједнице, односно индивидуално, породично, радно, професионално и  академски компетентан.
Навешћу податак да се 85 до 90 % пацијената са мајор депресивном епизодом, уз адекватну антидепресивну терапију опоравља  и успоставља преморбидни ниво функционисања. Управо због тога је жалосно да пацијенти трпе психичку бол и да се не јаве на вријеме психијатру због страха, предрасуда, стигме. Пролонгирањем нелијечења повећавају ризик од многих озбиљних соматских обољења, као што је поремећај функције штитне злијезде, кардиоваскуларних болеси као што је артеријска хипертензија, дијабетеса, различитих дерматолошких болести као што је псоријаза, итд, па све до онколошких.

Ви сте међу ријетким струцњацима са подручја Бијељине који су могли остати у Београду или отићи у иностранство, а Ви сте овдје?
-Несумњиво, да је Медицински факултет Универзитета у Београду референтна научно-истраживачка и едукативна институција у региону са еминентним  и интернационално етаблираним стручњацима   којој и наша регија гравитира.Након завршетка студија медицине у Београду, појавила се шанса да се одмах запослим  у Бијељини у којој сам рођен, завршио основну школу и гимназију, те сам, са задовољством, прихватио понуду и могућност да радим у свом родном граду и на тај начин покушам да дам допринос и помогнем у лијечењу пацијената у складу са својим могућностима и компетенцијама. Уз интензиван рад, труд, ентузијазам и амбицију стручњаци и у мањој средини могу бити у току са актуелним дешавањима и достигнућима у својој области. Максимално се трудим да пратим све актуелности у психијатрији, редовно учествујући на регионалним, европским и интернационалним конгресима. Као секретар Удружења психијатара Републике Српске учествујем у организацији и предавањима на симпозијумима нашег матичног удружења.

Ваша порука у циљу очувања психичког здравља!
-Живи се динамично, брзо, интензивно. Питање је да ли је људски мозак и организам од ,,творца’’ предвиђен и предодређен да издржи све притиске и стресне ситуације. Али, ако је већ тако, и ако појединац не може да промијени своју реалност може да покуша да модификује поимање и доживљај те реалности. Уколико перципирамо реалност као позитивну, а стресоре схватимо као изазов за мијењање на боље, веће су шансе да ћемо своје психолошко функционисање учинити далеко квалитетнијим. Значајно је идентификовати своје жеље, потребе и интересовања, те уложити напор да их и реализујемо. Некада и само мале промјене у дневној рутини и активностима могу донијети значајне резултате.Читање озбиљних књижевних дијела од нпр. Хермана Хесеа или Светислава Басаре, умјесто редовног гледања несувислих, приземних и испразних реалити шоуа могу причинити значајно задовољсто и подстаћи на развој интелектуалне радозналости.

​портал Семберија инфо