СТОДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У АМАЈЛИЈАМА
 
 
 Прошло је стодвадесет година од када је на иницијативу мјештана села Амајлија давне школске 1901/1902. године почела да ради Основна школа у Амајлијама. Настава је организована у згради некадашње жандармерије и финансија која се налазила на периферији села. Овај датум означава и почетак институционалног основношколског образовања и васпитања дјеце села Амајлија, Попова и засеока Кованлук. Обиљежавање стодвадесет година постојања и успјешног рада ове школе је велики културни догађај, не само за мјештане села Амајлија, већ и за грађане Семберије и Републике Српске. Јубилеј је и тренутак за подсјећање на вријеме и друштвено-историјске прилике у којима је почела са радом и стасала ова школа.

У току дванаест деценија успјешног рада ове школе кроз њене школске клупе, стичући нова знања и умијења, прошло је неколико хиљада дјечака и дјевојчица, данас вриједних и напредних пољопривредника, успјешних стручњака различитих профила: учитеља, професора, љекара, инжењера, економиста, међу којима су и магистри и доктори наука. Неки од њих данас су признати стручњаци и научни радници, аутори запажених уџбеника, стручних и научних студија и књига. То, свакако чини понос ове школе и средине из које су поникли.
Евоцирајући успомене везане за живот и рад ове школе у протеклих дванаест деценија њеног постојања ми, истовремено, одајемо признање бившим и садашњим највреднијим ученицима, учитељима и ученичким родитељима и свима који су допринијели развоју и унапређивању дјелатности ове школе и њеној средини у цјелини. Посебно се сјећамо њених бивших ученика који више нису међу нама, а посебно оних који су на бојиштима, затворима и логорима дали своје животе за одбрану своје Отаџбине. Њима нека је вечна слава и хвала!

Са друштвено-историјског становишта постојање и рад ове школе могуће је подијелити у три временска периода: период рада школе до Првог свјетског рата, рад школе између два свјетска рата – за вријеме Краљевине СХС – Југославије и период послије Другог свјетског рата.
 
Сваки период има своје специфичности. Указаћемо само на неке значајније моменте и догађаје у оквиру наведених периода. Школа је почела да ради у вријеме окупације БиХ од стране Аустро-Угарске монархије. По преузимању власти у БиХ 1878. године Аустро-Угарска је издала наредбу о обавезном укључивању све дјеце у школу. Умјесто дотадашњих конфесионалних организују се интерконфенсионалне школе за дјецу свих конфесија. Изменама Наставног плана и програма (1882.) ове школе почињу да раде под називом Народне основне школе. Међу основним обиљежјима ових школа указује се да је уведено обавезно похађање основне школе, одвајање школе од цркве. Затим, предвиђени су школски надзорници који би руководили основним школством…, што би било од користи не само за бољу будућност народа, већ и за интересе монархије“ (В. Богићевић). Ове школе, према поменутом аутору, ма колико да су утврђеним измјенама требало да буду напредније, у њима је провијавао аустроугарски дух. Аустроугарске власти настојале су да преко школа васпитавају дјецу у духу лојалности Монархији.

У таквим друштвено-историјским и политичким приликама прије дванаест деценија почела је са радом Основна школа у Амајлијама под називом Народна основна школа.

Документација о почетку рада и развоја ове школе у току Првог и Другог свјетског рата није у цјелости сачувана. У прикупљању података о њеном развоју и раду ослонили смо се на доступну, сачувану, али непотпуну документацију из архива Народног музеја у Сарајеву, БиХ, на записе бивших ученика ове школе Бранка Томића и Станка Савића, те казивања бивших ученика школе, Владе Станојловића, ученика из прве генерације и Драге Станојловића, ученика из посљедње генерације рада школе из периода до Првог свјетског рата. Затим, казивања, такође, бивших ученика школе из међуратног периода Лазара Дубајића и Проке Станојловића и др. Такође, и аутор ових редова је бивши ученик школе у Амајлијама из периода њеног рада послије Другог свјетског рата.

Према сачуваној документацији и сећањима бивших ученика може се закључити да су у почетку рада школе наставу похађала само мушка, а нешто касније постепено се укључују и женска дјеца. Настава је извођена у једном комбинованом одјељењу (И-ИВ). Наставни рад организован је (од 8-15/16 часова), као неки вид данашњег продуженог боравка ученика. Четвртком је организована полудневна настава. Настава је, углавном, организована у пријеподневним часовима, а у послијеподневним ручни рад, физичко васпитање, израда домаћих задатака и практичан рад у школском врту и сл.

У првом периоду рада у школи је радило осам учитеља. Као први помиње се учитељ Гарић, а као посљедњи из овог периода Васо Маријановић (1912-1914.) који остаје у селу и за вријеме Првог свјетског рата, иако школа није радила. О овом вриједном учитељу веома су похвално говорили његови бивши ученици. Такође, и у Извјештају о прегледу рада школе 17.03.1913. године записано је „…да је рад овог учитеља рационалан, да облагодарава рад нашег тежака. Стога је добро да он и даље учитељује и не би га требало одавде кретати“.

У том периоду настава је била организована у складу са упутствима које је прописала Земаљска влада (Организација народних основних школа у БиХ). Васпитно образовну дјелатност школе контролисали су школски инспектори.  На крају школске године, уз присуство родитеља, органа власти, организовано је полагање испита. То је истовремено био и свечани дан у школи.

Увидом у записнике о прегледу рада школе од стране школских инспектора може се закључити да је, поред запажања о квалитету наставног рада указивано и на потребу побољшавања просторних услова рада школе, односно изградњи новог школског објекта у центру села.
Почетком Првог свјетског рата, поглавар Босне О. Потјорек је наредио да се у октобру 1914. године српске школе у БиХ потпуно укину. Затворене су 122 српске школе и отпуштено због „велеиздаје“ и ухапшено 102 српска учитеља (В. Богићевић). Тако је престала да ради и Основна школа у Амајлијама. У Извјештају државне владе у Сарајеву од 11.12.1914. године стоји да је Основна школа у Амајлијама на основу ратних дејстава неколико пута коришћена у војне сврхе и да је цијели ентеријер, укључујући наставна средства, библиотеку и школски архив уништен.
По завршетку Првог свјетског рата и стварања Краљевине СХС – Југославије у постојећој школској згради поново је почела да ради школа. Због неповољних просторних услова (учионица 40м2, а велики број ученика) организована је прекодневна настава. Уништени већи део школског намештаја и учила током Првог светског рата додатно је отежавао организацију наставе. У таквим околностима за учитеља је септембра 1918. године постављен Никола Тепавац (1918-1932.) где је остао да ради до одласка у пензију.

За име овог веома популарног учитеља и народног просветитеља везан је значајан дио живота и рада ове школе и села у цјелини. Његовим ангажовањем отвара се народна књижница и библиотека (1924.). Организују се популарна предавања за мјештане села о савременој обради земљишта, гајењу стоке, воћарству, поврлтларству, пчеларству и сл. У то вријеме (1925.) први пут се организује прослава Светог Саве у чему је учитељ Тепавац имао значајну улогу.
О овом вриједном учитељу и народном просветитељу, са поносом су говорили његови бивши ученици Проко Станојловић и Лазар Дубајић.

У Љетопису села који је водио Бранко Томић, земљорадник из Амајлија, остало је записано да је у то вријеме подигнут воћњак разноврсног воћа површине једног хектара у дворишту школе. Воћњак је представљао узорну башту у којој су се ученици практично оспособљавали у његовању воћа и поврћа и стицали практична знања о савременој обради земљишта. Дио прихода од воћњака коришћен је за набавку одјеће, обуће и ђачког прибора сиромашним ученицима. Ова школа била је примјер за углед у погледу практичног оспособљавања ученика у примјени теоријских и практичних знања у непосредној животној пракси.

Повећањем броја дјеце наметнула се потреба за проширењем дјелатности школе. Добровољним радом и личним средствима мјештана села извршено је проширивање објекта школе. Након тога школске 1932/33. отворено је још једно комбиновано одјељење. Истовремено учитељ Тепавац одлази у пензију, а у школу долазе двије младе учитељице Велинка Бибић (1932-1939.) и Наталија Епих (1933-1937.). Затим у школу долази учитељ Живко Милинковић (1937-1939.), чији је рад веома брзо био запажен, не само у наставној дјелатности, већ и на пословима народног просвећивања.
У Извјештају школског надзорника од 12.01.1938. о овом младом и вриједном учитељу и његовој супрузи учитељици Велинки записано је: „Учитељски пар Милинковић одликује се свим добрим особинама као наставник и као грађанин. У селу уживају највећи углед, заслужен просвјетним радом, умјереношћу и ванредним тактом. Са пуно вјере може се очекивати најбољи успјех у њиховом раду.“ Од школске 1939. до 05.05.1941. у школи ради млади брачни пар учитеља Смиљка и Милинко Луковић за које се у Извјештају школског надзорника наводи да су: „тактични, предани у свом раду и да уживају велики углед у селу“. Дакле, овај период рада школе био је обиљежен изузетно вриједним педагошким радом учитеља и њиховим активностима у народном просвјећивању становништва.
У периоду од 1932/33. до 1941.  број ученика се кретао узлазном линијом од 107 до 140 у просјеку годишње.
 
Капитулацијом бивше Краљевине Југославије 1941. године престала је да ради и школа у Амајлијама. Учитељи су добили отказ од стране тзв. Независне државе Хрватске. Школску зграду запосјела је војска тзв. НДХ која је чувала границу према Србији. Априла 1943. школска зграда је запаљена од стране партизанских јединица, и ликвидирана домобранска посада. Том приликом уништен је значајан дио објекта и архиве школе. Школа је престала да ради, а извјестан број ученика наставио је да похађа Основну школу у Дијеловима гдје су радили учитељи Десанка и Трифко Маријановић.

У периоду Другог свјетског рата, током 1944. године, била су два покушаја организовања наставе у кући Петра Тадића, али су ова одјељења престала убрзо да раде, тако да до краја у селу није организована настава. 
Послије ослобођења 1945. организована је настава са два комбинована одјељења: прво  И разред (114 ученика), а друго одјељење (ИИ, ИИИ, ИВ) 40 ученика у кући Пере Стевановића, а учитељица је била Слава Вућићевић (1945-1947). Због неповољних просторних услова и великог броја ученика, настава је, у прво вријеме, била организована прекодневно. Затим, након оспособљавања сеоске читаонице, наставни рад се у неком степену побољшава. У овом периоду, поред редовне наставе, учитељица Вућићевић је била ангажована и на културно-просвјетном плану. У извјештају просветног инспектора о прегледу школе 15.04.1946. године стоји „да је ова учитељица предана послу, марљива, примењује правилан методски поступак у раду, учествује у народном просвећивању и унапређивању културног живота у средини“.
 
Међутим, постојећи објекат није могао задовољити све веће потребе за школовањем дјеце и захтјеве за савременијом организацијом наставе, стога су мјештани овог села путем добровољних акција и прилога 1950. године саградили нову школску зграду на земљишту Милана Максића и Ђорђа Вујевића у којој се и данас изводи настава.
Од 1947-1949. у школи ради нова учитељица Љубица Јеремић. Послије тога долазе учитељице Анђелка Дероња и Милка Продановић, које су се и најдуже задржале у овом периоду рада школе. У периоду од 1960. до данас у школи се промијенио већи број учитеља. У овом периоду рада школе број ученика и одјељења био је промјенљив. Смањењем броја дјеце постепено се гасило једно по једно одјељење, па су ученици настављали своје основно образовање од трећег разреда у основној школи у Бијељини. Са повећањем броја становника у селу, а тиме и броја дјеце, ова школа поново ради као петоразредна основна школа. Васпитно-образовни рад школе имао је позитивну развојну линију. Дошло је до побољшања просторних и наставно-техничких услова рада, па је за очекивати квалитетну и ефикасну наставу и учење ученика и у наредним периодима рада школе.
​ Овај кратак преглед постојања и рада школе у Амајлијама јасно указује да је ова школа у току свог 120-тог годишњег постојања и рада, успјешно извршавала своју основну друштвену и васпитно-образовну функцију у васпитању дјецу и ширењу просвјете и културе у средини у којој се налази.
Својом богатом образовном и културно-просвјетном традицијом спада међу веома значајне васпитно-образовне и културне институције, не само мјеста у коме се налази, већ и знатно шире Семберије и Републике Српске.
 
Нека је срећан 120-ти јубиларни рођендан нашој школи у Амајлијама!