Педесетшестогодишњи Џевад Хаџић из Бијељине, настањен у Бечу, љубитељ је музике и колекционар грамофонских плоча, а у својим полицама има 6.500 ,,лонгплејки’’ и око 10.000 синглова. Хаџић, по професији програмер, за грамофонске плоче се заинтересовао седамдесетих година, а пресудан утицај на њега, како каже, имао је комшија и друг Салих Карајчић, који му је посуђивао прве синглове.
 
-Тада смо у Бијељини слушали музику на радију, а било је и телевизијских преноса фестивала. Међутим, код друга Салиха, старијег двије године од мене, видио сам прве плоче и могу да кажем да је он мој ментор, који ми је показао вриједност рок музике. Тада сам схватио да, ако желим да уживам у музици, морам да почнем са куповином плоча, а прва коју сам купио у бијељинској Робној кући је плоча ,,Џенис Џоплин, највећи хитови’’, прича Џевад Хаџић за ,,Семберске новине’’.
 
Први грамофон купио је релативно касно, 1980. године, на свој 18. рођендан, а са браћом Карајчић, чији је отац чувени хармоникаш Мехмедалија Кисо Карајчић, наставио је да размјењује плоче и упознаје нове трендове у музици.
 
-Салих је сада у Аустралији и бубњар је, а његов старији брат је свирао гитару, док је трећи брат свирао бас. Били су сјајни музичари и имали су једно вријеме свој оркестар. Салих је био дискофил и имао је малу, али одабрану колекцију плоча. Иако је мој став да плоче не треба посуђивати, јер се тако најчешће оштете, он их је мени давао, јер је знао како их чувам. Игле на грамофону сам мијењао након само стотину сати слушања, па су они од мене касније откупљивали те игле као половне, а у ствари су биле у сјајном стању’’, присјећа се Џевад.
 
Хаџићева колекција полако је расла, набављао је све плоче које су стизале у Бијељину, а затим је ,,црно злато’’ куповао током служења војног рока у Београду и студирања у Сарајеву, гдје је често ишао у Народно позориште да гледа и слуша опере и балете.
 
Крајем осамдесетих година схватио је да је дошло до одређеног засићења на рок сцени, али и да плоче замјењују ЦД-ови. Године 1990. купио је први ЦД плејер, којим се служи и данас, а 1992. године, у вријеме ратних сукоба, одселио је у Беч.

-Услиједио је период када сам престао да купујем плоче. Колекција ми је остала у Бијељини, а у Бечу до 1995. године, иако сам трагао за ЦД-овима, није могло да се нађе ништа од наше домаће музике. Године 1997. сам  дошао у Бијељину, понијевши нешто мало ствари и два кофера, која сам напунио плочама и однио у Аустрију. Таксиста у Бечу, који се понудио да понесе кофере, питао ме је:,,Шта је ово овако тешко?! Златне полуге?’’ Рекао сам, насмијавши се, управо тако:,,Златне полуге!’’
 
- Цијелу ноћ нисам спавао и чим су се отвориле продавнице отишао сам и купио нови грамофон’’, присјећа се колекционар Хаџић.
 
Након 1997. године Џевад је све чешће долазио у посјету родитељима у Бијељини, а један од одлазака у Београд, како би видио старе пријатеље, био је пресудан да се поново врати скупљању плоча.

-Године 2002. отишао сам у београдски Студентски културни центар гдје је радио један од мојих пријатеља. Била је недјеља и случајно сам примијетио да људи испред СКЦ-а продају плоче. Купио сам неколико, које нисам стигао да набавим седамдесетих година и онда ми је то постало пракса – сваки пут када бих дошао код родитеља, недјељом ујутро бих попио кафу, сјео у аутомобил и отишао у Београд на Берзу плоча. Враћао сам се са пуним аутомобилом, а лонгплејке и синглове сам до Беча превозио преко Хрватске и Словеније. Цариници су се чудили, а моја колекција се енормно повећавала. Сада имам више од 16.000 плоча које сам смјестио у стан од 62 квадрата’’, наглашава за ,,Семберске новине ‘‘ Хаџић.

Џеваду данас недостаје око 1.000 малих плоча и неколико десетина ЛП да би имао сва издања домаће рок, забавне и џез музике од почетка дискографије у социјалистичкој Југославији до 1992. године.

 Говорећи о форматима аудио-записа, Хаџић је истакао да ,,најпунији’’ звук имају магнетофонске траке, али да је њихова набавка веома скупа. Грамофонску плочу сматра форматом који је природнији и ближи људском уху, него на примјер ЦД, али винил има и друге карактеристике због којих и даље заслужује поштовање људи широм свијета.

-Код ЦД-а ми је увијек сметало то што нема другу страну. Када слушаш плочу, мораш да направиш паузу, окренеш и другу страну, па је преслушаш, а знамо да паузе постоје, рецимо, и између чинова опере. Друга ствар која ми смета код ЦД-а јесте мали формат диска, те омоти на којима је све написано минијатурним словима. Омот плоче када узмете у руке, пред вама је цјелокупно умјетничко дјело. И на крају, звук, по мом мишљењу је природнији на плочи. Високи, средњи и ниски тонови нису појачани као на многим ЦД-овима, не стварају замор при слушању’’, појашњава Хаџић.

Осим колекције грамофонских плоча, Џевад посједује више од 4.000 ЦД-ова, аудио - касете, магнетофонске траке, а ту су и магнетофони, касет - декови, грамофони, појачала и други аудио уређаји.

-Мој стан у Бечу је ,,затрпан музиком’’, али посљедњих година и ја покушавам да се ријешим неких плоча које су дупликати, или једноставно да продам оне које ме не занимају, нису ми више потребне. Нисам се водио жељом да као многи колекционари имам на примјер сва издања Битлса, или сва издања Ролингстонса, не оптерећујем се тиме. Изабрао сам само једну италијанску џез-рок групу која је прилично непозната, снимали су у Великој Британији, и имам све њихове плоче, осим једног аргентинског издања’’, додаје Хаџић.

Џевад каже да има троје дјеце и да се они не занимају за колекционарство грамофонских плоча, али да су увијек били упознати са очевим хобијем.
​
-Син се бави музиком, свира у једном бенду, али не скупља плоче. Колекционарство је моје приватно, лично задовољство, и сигурно ћу остатак живота посветити томе да пронађем наслове који ми недостају’’, закључује на крају за ,,Семберске новине’’ бијељински колекционар ,,црног злата’’ Џевад Хаџић.
                               
Семберске новине/Семберија ИНФО/ А.Љубојевић