ШАБАНОВИЋИ ИЗ БИЈЕЉИНЕ СУ ВЕЛИКА ПОРОДИЦА СА МНОГО ЉУБАВИ И СЛОГЕ
Foto: Semberija info
Већина људи је свјесна да нашом државом хара бијела куга и да се све мањи број породица не усуђује због финансија да има више од двоје дјеце. Ипак, у Семберији велики број породица не оптерећују финансије, него обjеручке прихватају оно што им је од Бога дато, а то је велика породица. Породица Шабановић из Бијељине је једна од њих и броји осам чланова.
Осмочлану породицу Шабановић чине тата Селим, који је једини ужар у Семберији и мама Едина. Шабановићи су у браку 15 година, а из њихове љубави изродило се прекрасно шесторо дјеце, најстарији је Ален који има 15 година, затим су добили Џенана који има 14 године, те близанце Лејлу и Бењамина који су стари 12 година.
Након четири године, поново су обрадовани, али не са једном бебом, него са двије - близанцима и то по други пут, Селмом и Семиром који сада имају осам година.
Сви малишани су ђаци Основне школе „Јован Дучић“ у Бијељини, а Ален и Џенан су ученици и Музичке школе, док најмлађи близанци похађају школу страних језика.
Селим Шабановић на почетку разговара за портал „Семберија инфо“ истакао је да се његова супруга Едина и он труде да сву дјецу изведу на прави пут, али да је његова супруга „стуб“ куће, али и васпитања дјеце.
-Ја сам стално на послу, а мама је са њима код куће и води рачуна о свему. Мене се више боје, јер сам тата. Трудим се да имамо другарски однос, да о свему причамо, јер се батином ништа не постиже, али, ипак, мама је главна. Дјеца неће узети чашу воде ако не питају маму, али када њу не послушају она само каже: ,,Доћи ће тата’’. Ја сам као „баба рога“. Она им мало више и попушта, јер мајка је мајка, а ја им често кажем морате слушати маму. Она је све, а ја дођем и одем, јер и радим много, ја сам као „отац на службеном путу“. Сви су јако добри и са њима немамо никаквих проблема, јер стално им причамо да морају бити умјерени у свему, да се преко ноћи ништа не може постићи и да се мора ићи „степеник по степеник“. Нигдје неће отићи, а да се не јаве, јако су одговорни и вриједни, али мора им се стално причати. Ипак, свака прича се намеће сама од себе, ако је родитељ љекар, он ће се трудити да му и дијете буде то, ако је занатлија, он тражи да дијете буде добар занатлија, али првенствено у животу треба да буду људи, поштени, да се не баве „прљавим“ радњама, да стекну радну навику и да нису зависини од других. Ја лично сматрам да ће, опет, доћи вријеме поштених и вриједних људи“, мисли тата Селим.
Шабановићи су, кроз осмијех, рекли да често сву дјецу окупе и да тада тај скуп називају „Час одјељенске заједнице“. Кажу, и када има и када нема проблема са малишанима одржавају те састанке.
Селим је одрастао у вишечланој породици, гдје је било шесторо браће и сестра и присјетио се како су неријетко чекали да један дође кући да би други обуо његове ципеле и да би могао отићи у школу.
-Тада нисмо имали свега у изобиљу, нисмо били гладни, али се нисмо „силили“. Одрастао сам у породици гдје је све морало бити „цакум – пакум“ и морало је да оно најосновније буде за све. Отац је био строг и поштовали смо га. Он је својом причом направио људе од нас, нико од нас није имао проблеме са законом, а тако и ја слиједим примјер свог оца и желим да од моје дјеце направим поштене и вриједне људе“, истиче за ,,Семберија инфо’’ Селим Шабановић.
У кући Шабановића, мама Едина је поред тога што је мама и медицинска сестра, куварица, спремачица и економиста. Селим тврди да је она најбоља куварица и најбољи економиста који брине да дјеца имају све што је потребно, иако их је шесторо, да се не одвајају од друге дјеце и да сви имају подједнако.
-Моја жена је моја највећа подршка и стуб куће и прави економиста, она зна колики је наш буџет и са колико новца располажемо. Она води рачуна о свему, да све има и да ништа не недостаје. Она је и медицинска сестра, јер, код нас у кући када се разболи једно дијете, одмах се и сви остали разболе и када се то догоди ми имамо једну таблу на коју записујемо када је које дијете попило сируп, у које вријеме треба опет да попије, јер немогуће је све попамтити. На мојој супрузи је највећи терет, она је са њима 24 часа, она је стуб наше куће“, објаснио је Шабановић.
Едина каже да је живот у њиховој породици јако динамичан и да устају рано ујутру.
-Селим је тај који кува прву јутарњу кафу, јер устаје прије мене. Уз кафу нас двоје правимо план за тај дан, шта треба да се уради, гдје треба отићи и слично и о свему се договарамо. Увијек нам је интересантно. Немамо, чак, времена ни да се посвађамо, јер смо стално у покрету и имамо обавезе. Један оброк дневно је обавезан да се сви заједно окупимо за столом, када је доручак Селим је на послу, али за ручком смо сви скупа и сто је увијек пун, јер нас је деветоро у кући. Дјеца су научена да свако свој кревет среди након устајања, да склоне за собом, учимо их да не требају други неке послове да обављају за њих, него да морају сами своје обавезе да обаве, а самим тим и мени олакшају посао“, објашњава мама Едина.
Шабановићи, иако живе у граду, баве се и пољопривредом, а самим тим узгајају воће и поврће за своје потребе, али нешто и за тржиште. У производњу поврћа су укључени сви чланови породице, јер, како сматрају, дјеца треба да науче да се за све у животу треба мало помучити да би на крају могли видјети резултате свог труда и рада. Како у кући, али и на њиви, најмлађи чланови породице Шабановић, тати Селиму помажу и у радионици, а самим тим откривају и усвајају тајне ужарског заната, јер ће, можда, неко од њих наставити тај породични посао који је покренуо њихов дјед.
Едина и Селим су истакли да је свако од њихових шесторо дјеце индивидуа за себе и да свако од њих има различита интересовања и афинитете, али да се као такви савршено слажу. Ипак, као и код свих малишана повремено дође до свађе и несугласица, али на крају љубав између њих побиједи’’, казали су поносни мама и тата.
За крај разговора за „Семберија инфо“ Шабановићи су казали да свакоме Бог да онолико колико може да понесе и поднесе.
-Свако налази своју срећу у неким стварима, али ми смо нашли срећу једно у другом, а самим тим и у нашој дјеци. Човјек у животу када умре са собом не може понијети ништа - ни кућу, ни новац, ништа, али иза вас остају ваша дјеца, као ваше дјело, а само од вас зависи да ли ће оно бити добро или лоше“, истичу поносно Шабановићи.
(Семберија инфо)
Осмочлану породицу Шабановић чине тата Селим, који је једини ужар у Семберији и мама Едина. Шабановићи су у браку 15 година, а из њихове љубави изродило се прекрасно шесторо дјеце, најстарији је Ален који има 15 година, затим су добили Џенана који има 14 године, те близанце Лејлу и Бењамина који су стари 12 година.
Након четири године, поново су обрадовани, али не са једном бебом, него са двије - близанцима и то по други пут, Селмом и Семиром који сада имају осам година.
Сви малишани су ђаци Основне школе „Јован Дучић“ у Бијељини, а Ален и Џенан су ученици и Музичке школе, док најмлађи близанци похађају школу страних језика.
Селим Шабановић на почетку разговара за портал „Семберија инфо“ истакао је да се његова супруга Едина и он труде да сву дјецу изведу на прави пут, али да је његова супруга „стуб“ куће, али и васпитања дјеце.
-Ја сам стално на послу, а мама је са њима код куће и води рачуна о свему. Мене се више боје, јер сам тата. Трудим се да имамо другарски однос, да о свему причамо, јер се батином ништа не постиже, али, ипак, мама је главна. Дјеца неће узети чашу воде ако не питају маму, али када њу не послушају она само каже: ,,Доћи ће тата’’. Ја сам као „баба рога“. Она им мало више и попушта, јер мајка је мајка, а ја им често кажем морате слушати маму. Она је све, а ја дођем и одем, јер и радим много, ја сам као „отац на службеном путу“. Сви су јако добри и са њима немамо никаквих проблема, јер стално им причамо да морају бити умјерени у свему, да се преко ноћи ништа не може постићи и да се мора ићи „степеник по степеник“. Нигдје неће отићи, а да се не јаве, јако су одговорни и вриједни, али мора им се стално причати. Ипак, свака прича се намеће сама од себе, ако је родитељ љекар, он ће се трудити да му и дијете буде то, ако је занатлија, он тражи да дијете буде добар занатлија, али првенствено у животу треба да буду људи, поштени, да се не баве „прљавим“ радњама, да стекну радну навику и да нису зависини од других. Ја лично сматрам да ће, опет, доћи вријеме поштених и вриједних људи“, мисли тата Селим.
Шабановићи су, кроз осмијех, рекли да често сву дјецу окупе и да тада тај скуп називају „Час одјељенске заједнице“. Кажу, и када има и када нема проблема са малишанима одржавају те састанке.
Селим је одрастао у вишечланој породици, гдје је било шесторо браће и сестра и присјетио се како су неријетко чекали да један дође кући да би други обуо његове ципеле и да би могао отићи у школу.
-Тада нисмо имали свега у изобиљу, нисмо били гладни, али се нисмо „силили“. Одрастао сам у породици гдје је све морало бити „цакум – пакум“ и морало је да оно најосновније буде за све. Отац је био строг и поштовали смо га. Он је својом причом направио људе од нас, нико од нас није имао проблеме са законом, а тако и ја слиједим примјер свог оца и желим да од моје дјеце направим поштене и вриједне људе“, истиче за ,,Семберија инфо’’ Селим Шабановић.
У кући Шабановића, мама Едина је поред тога што је мама и медицинска сестра, куварица, спремачица и економиста. Селим тврди да је она најбоља куварица и најбољи економиста који брине да дјеца имају све што је потребно, иако их је шесторо, да се не одвајају од друге дјеце и да сви имају подједнако.
-Моја жена је моја највећа подршка и стуб куће и прави економиста, она зна колики је наш буџет и са колико новца располажемо. Она води рачуна о свему, да све има и да ништа не недостаје. Она је и медицинска сестра, јер, код нас у кући када се разболи једно дијете, одмах се и сви остали разболе и када се то догоди ми имамо једну таблу на коју записујемо када је које дијете попило сируп, у које вријеме треба опет да попије, јер немогуће је све попамтити. На мојој супрузи је највећи терет, она је са њима 24 часа, она је стуб наше куће“, објаснио је Шабановић.
Едина каже да је живот у њиховој породици јако динамичан и да устају рано ујутру.
-Селим је тај који кува прву јутарњу кафу, јер устаје прије мене. Уз кафу нас двоје правимо план за тај дан, шта треба да се уради, гдје треба отићи и слично и о свему се договарамо. Увијек нам је интересантно. Немамо, чак, времена ни да се посвађамо, јер смо стално у покрету и имамо обавезе. Један оброк дневно је обавезан да се сви заједно окупимо за столом, када је доручак Селим је на послу, али за ручком смо сви скупа и сто је увијек пун, јер нас је деветоро у кући. Дјеца су научена да свако свој кревет среди након устајања, да склоне за собом, учимо их да не требају други неке послове да обављају за њих, него да морају сами своје обавезе да обаве, а самим тим и мени олакшају посао“, објашњава мама Едина.
Шабановићи, иако живе у граду, баве се и пољопривредом, а самим тим узгајају воће и поврће за своје потребе, али нешто и за тржиште. У производњу поврћа су укључени сви чланови породице, јер, како сматрају, дјеца треба да науче да се за све у животу треба мало помучити да би на крају могли видјети резултате свог труда и рада. Како у кући, али и на њиви, најмлађи чланови породице Шабановић, тати Селиму помажу и у радионици, а самим тим откривају и усвајају тајне ужарског заната, јер ће, можда, неко од њих наставити тај породични посао који је покренуо њихов дјед.
Едина и Селим су истакли да је свако од њихових шесторо дјеце индивидуа за себе и да свако од њих има различита интересовања и афинитете, али да се као такви савршено слажу. Ипак, као и код свих малишана повремено дође до свађе и несугласица, али на крају љубав између њих побиједи’’, казали су поносни мама и тата.
За крај разговора за „Семберија инфо“ Шабановићи су казали да свакоме Бог да онолико колико може да понесе и поднесе.
-Свако налази своју срећу у неким стварима, али ми смо нашли срећу једно у другом, а самим тим и у нашој дјеци. Човјек у животу када умре са собом не може понијети ништа - ни кућу, ни новац, ништа, али иза вас остају ваша дјеца, као ваше дјело, а само од вас зависи да ли ће оно бити добро или лоше“, истичу поносно Шабановићи.
(Семберија инфо)
