Богатство, разноликост и креативно стваралаштво може се видјети у Музеју Семберије у Бијељини, мјесту које је ризница културно-историјског наслијеђа, чувар сјећања и установа која даје специфичност нашој средини.  О културној баштини и могућности њене презентације кроз различите активности и  облике културног живота разговарали смо са директором Музеја Семберије Момчилом Копривицом који је на челу ове установе од 2015. године.
 
Господине Копривица, можете ли нам укратко представити установу којој сте на челу?
-Музеј Семберије је прва, можда и главна установа културе у нашем граду. Основан је Одлуком Скупштине општине Бијељина 1970. године с циљем да проналази, прикупља, чува и јавности презентује богату културно-историјску баштину Бијељине и Семберије. Додатну предност му даје и чињеница што се налази у једној од најстаријих зграда у Бијељини, само Црква Светог Ђорђа је грађевина старија од наше зграде. Црква је саграђена 1872., а зграда Музеја, која има богату прошлост, саграђена је и усељена између 1874. и 1976. године, као централна административна зграда, тада названа Конак.
Од оснивања, 1970. године, музеј је до 1998. године финансиран из републичког буџета, а од тада до данас из буџета града Бијељине. Једини смо музеј у Републици Српској који никаква средства не добија из републичког буџета, а мада нисмо формално-правно регистровани као регионална матична установа, суштински покривамо простор града Бијељине, те  општина Угљевика, Лопара, Зворника, Осмака, Шековића, Власенице, Милића, Братунца и Сребренице. Установа је општег типа, што значи да његује све основне музејске дисциплине и има три сталне поставке за археологију, историју и етнологију, као и одговарајуће депое ових основних музејских збирки, а посједује и умјетничку и природњачку колекцију. Музеј посједује стручну библиотеку, фототеку и хемеротеку. Дакле, у  Музеју Семберије комплетно су заступљене едукативна, забавна, научна и изложбена компонента, као у свим музејима општег типа.    

Колико је изазов, а колико одговорност бити директор Музеја Семберије?
-Ова два питања у једном су уско повезана, имају један заједнички одговор- онолико колико се повећава изазов, адекватно томе се повећава и одговорност. Изазови се јављају самом чињеницом да се улога музеја мијења. Музеј покушава пронаћи своје мјесто у савременом друштву које се налази пред изазовима вртоглавог техничко-технолошког напретка и других друштвених промјена. Ми у музеју смо у сталној потрази за интерактивнијим, флексибилнијим и мобилнијим приступом заједници и нашој публици. Наш музеј све више постаје културни центар, изналази начине да привуче што више посјетилаца и да на адекватан начин представи своје збирке, своје наслеђе. Чувајући традицију за нове генерације које долазе. Када сагледамо све наведено тада ни одговорност директора није мала. 

Последњих година Музеј Семберије је скренуо пажњу јавности бројним, атрактивним програмима, динамичним приступом и привлачењем публике. Које пројекте и активности можете издвојити као најуспјешније и да ли сте задовољни бројем посјетилаца?
-Највише пажње међу стручном и општом јавности изазвало је ново археолошко налазиште, тачније, локалитет Мухарине,  на имању Пољопривредног  добра ,,Семберија“, које смо у сарадњи са аустријским државним институтом ОРЕА из Беча истраживали у новембру 2018. године. Заправо, истраживали смо  земаљске хумке, а укопи су вршени у периоду од енеолита до средњег вијека. Најинтересантнији налаз је гробница која датира уназад 4000 година. Иначе, посљедњих година имамо заиста атрактивне програме којима привлачимо и анимирамо наше посјетиоце. У просјеку имамо 12 изложби у току године, то су тематске, историјске, умјетничке, ликовне и изложбе везане за неке догађаје. Организујемо и промоције књига, као и неке манифестације забавног карактера. Посебну пажњу и велику посјећеност биљежимо током Ноћи музеја, манифестације коју организујемо сваке године.

Музеј се бави издавачком дјелатношћу и организацијом тематских изложби. Које од њих се већ постале традиционалне?
-Једна од задаћа Музеја Семберије је и издаваштво. У посљедње двије године били смо издавачи неколико књига које се баве проблематиком од општег интереса. Сваке године публикујемо пратеће каталоге одређених изложби, као и информативне тролиснице, плакате и позивнице за изложбе. За 2020. годину припремамо друго издање Дневника Родољуба Чолаковића које је већ спремно за штампу. Од изложби, сада већ традиционално организујемо Мајску смотру ликовног стваралаштва ученика основних школа са подручја Семберије, Мајевице и Посавине, затим Васкршњу изложба Удружења ликовних умјетника ,,Свети Лука“, као и самосталну изложбу побједника Бијељинског бијенала.



Како оцјењујете посјету у Музеју Семберије? Колико ту има туриста, колико домаћих посјетилаца? Како привући више људи да дођу у музеј?
-Имајући у виду да Бијељина има више од 100.000 становника, посјета нашој установи  сигурно би требала бити много бројнија и масовнија. Када су у питању посјете људи из других средина, онда то више зависи од туристичких оператера, него од нас самих. Посљедњих година имамо добру сарадњу са Туристичком организацијом  Бијељина која је у програм посјета ставила и наш музеј.  Истакао бих да биљежимо стални пораст броја ученика основних и средњих школа Републике Српске, број посјета дјеце предшколских установа, као и организоване туристичке групе из окружења. 

Који су највећи проблеми и ограничења за функционисање Музеја Семберије (технички, финансијски или неки други)?
-Прије свега увијек главни и ограничавајући фактор је финансијски. Музеј дијели судбину друштва у којем живимо, уклапамо се у могућности које нам пружа наша локална заједница. Поред тога, и путем разних пројеката на које аплицирамо настојимо да урадимо нешто што је од виталног значаја за нашу установу. Тако смо у посљедње двије године  успјели реконструисати археолошку салу и комплетно освјетљење у Музеју.

Шта бисте издвојили као највреднији предмет међу збиркама у Музеју Семберије?
-Сама чињеница да у Музеју сакупљамо, чувамо и излажемо предмете од неолита до данас, тешко је издвојити који су предмети највреднији. Сваки такав има своју тежину и вриједност, јер свједочи о времену из којега потиче, овдје се чувају обичаји, традиција и историја.

Налази ли се Музеј Семберије у адекватним просторијама и како побољшати услове рада?
-На почетку нашег разговора сам рекао да се Музеј Семберије налази у најстаријој згради у Бијељини, то нам је са једне стране предност, док са друге стране представља потребу за сталним улагањем. Што се тиче изложбеног простора, садашње стање је задовољавајуће, јер су просторије прилагођене постојећим збиркама и сталним поставкама. Немамо довољно канцеларијског простора за адекватан стручни рад наших кустоса.

Колико је уопште музејска култура код нас изграђена?
-Музејска култура је комплексна, она је спој традиције, обичаја и историје. У оквирима таквог културног простора музеј приказује традицију, чува и презентује материјалну и нематеријалну баштину. Музеј као такав би требало да буде центар културе у једној заједници и управо због тога ми у Музеју Семберије настојимо да тако и буде.

портал Семберија инфо