Јелена Матијаш из приједорског села Горњи Орловци бави се лансирањем противградних ракета како би посљедице од невремена биле спријечене или ублажене, а с обзиром да је у томе изузетно успјешна, за њу би се могло рећи да је кротитељка градоносних облака.

Безброј је примјера који то потврђују, међу којима је један од свјежијих.

Недавно су је из Центра за противградну заштиту, чије је сједиште у Градишци, обавјестили да на њен простор долази градоносни облик, којег је спремно дочекала лансирајући ракету која га је погодила и умјесто града, пала је киша средње јачине.

За многе је њено занимање необично и посебно неуобичајено за женску особу, али за двадесетседмогодишњу Јелену то није, јер се са противградним ракетама сусрела још у дјетињству, пошто се њен дјед дуги низ година бавио њиховим лансирањем. Када су она и њен брат одрасли помагали су му у послу.

За разлику од брата, који сад живи и ради у иностранству и којем дједов посао није био занимљив, Јелена се за њега заинтересовала. Помажући дједу стекла је солидно знање, а након положеног теста из заштите од пожара, стекла је сертификат да се може бавити послом којим се бавио њен дједа. Он је преминуо 2016. године, а пред крај живота жеља му је била да она преузме његов посао, што је она и урадила

"Питали су ме из Центра за противградну заштиту да ли бих ја то и јесам ли ја сигурна да то преузмем, ја сам рекла: "Зашто да не“. Дједа ме је обучио добро“, рекла је Јелена у разговору за Агенцију Анадолија (АА) и нагласила да је о послу највише научила од њега.

Са Центром је потписала уговор о раду и посао обавља већ три године. Додала је да јој је драго што овај посао остаје у њиховој породици и да постаје породична традиција за коју се нада да ће је наставити и будућа поколења.

Јеленин отац Радомир казао је да је у почетку било бојазни како ће се она снаћи у том послу, али кад је видио како га обавља, закључио је да нема разлога за бригу.

"Право да вам кажем она је добро научила. Има уговор који је потписала са њима (Центром). Инжењер је заштите на раду и добро познаје ту материју и структуру“, каже Радомир.

Нјен стриц Стево Матијаш каже да се она одлично снашла у послу.

"Тако млада дјевојка ради професионално, шта да вам кажем. Можда ми старији не би могли тако да радимо. Добро, ту је и школа, а има и нешто своје. Кад је она код куће не треба да се бојимо невремена“, истакао је Стево.

На Јеленином породичном имању инсталирана је лансирна рампа са три водилице у које се смјештају ракете за лансирање док је упаљач инсталиран на удаљености од најмање 100 метара од лансера.

Она је пред нама импровизовала припрему за лансирање противградне ракете и напоменула да је приликом њеног лансирања удар толико јак да се чак чује и у граду који је удаљен око четири до пет километара, те напоменула да има обезбјеђену заштитну опрему.

Јелена је помагала свом дједу, а сада она има неког ко њој помаже, а то је њена осамдесет-шестогодишња бака Марија, која је вјеровали, или не, изузетно верзирана у свом послу.

Она је та која дежура поред радио станице што је је годинама радила.

"Са дједом сам радила од првог дана. Помагала му. Однесем шњиме доље ракете, метнем шњиме и ја сад ту дежурам. Кад се каже да се испаљује, ја јављам њему, онда он испаљује. Кад испали, онда ја јављам њима да је отишла ракета успјешно“, Каже Јелена и наглашава да се не оставља тог посла док је жива.

Свако лансирно мјесто има свој код преко којег лансери добијају информације шта им је радити.

Јелена је напоменула да се у уговору којег су лансери потписали са Центром, између осталог, наводи да се лансеру који не дејствује на вријеме или ако није на мјесту на којем би се требао, одузима одређени дио новчаних средстава, односно да лансер мора благовремено обавијестити Центар када неће бити на свом радном мјесту да би неко од осталих одрадио његов посао.

Према њеним ријечима у Приједору је регистровано неколико лансерних мјеста, а у Републици Српској их има око 200, а међу којим је она једина женска особа.

Нагласила је да има изузетно добру сарадњу са Центром за противградну заштиту, као и са Градском управом Приједор која редовно извршава своје обавезе према њој.

Свакако треба поменути да је Јелена Матијаш прије три година завршила Рударски факултет у Приједору, али је у струци радила само годину и по дана, јер се нашла у групи прекобројних и остала без запослења.

Ипак, није клонула духом, већ активно тражи посао и нада се да неће дуго на њега чекати.

N1/Info Bijeljina