Љубав и слога кућу граде, а дјеца је красе
 
Жељко (1982) и Даца Симић (1986), обоје наше горе лист, као и већина младих са ових простора, због немогућности да се овдје запосле, отишли су ,,за бољим животом’’ у Аустрију, у Беч. Отишли су, али су своје поријекло, обичаје, традицију и вјеру православну ,,понијели’’ са собом. У том духу, кажу, васпитавају и своју дјецу – Симеона (2013), Андреја (2016) и Ану (2018).
 

Иако смо хтјели да живимо у својој домовини, били смо, просто, приморани да одемо у ,,туђу земљу’’, овако своју причу започињу Жељко и Даца Симић, који су у браку 12 година.
- Наша намјера је била да живимо на свом огњишту и ту градимо своје породично гнијездо. Иако сам ја радио у Аустрији, био сам спреман да се вратим кући. Међутим, с обзиром да је Даца, као дипломирани стоматолог, у Угљевику одрадила приправнички стаж, а није могла овдје да добије посао, одлучили смо да и она дође у Беч. Тамо су се и дјеца родила - најприје Симеон, па Андреј и онда смо добили мјезимицу Ану. Наша жеља је одувијек била да имамо више дјеце, јер су дјеца право богатство’’, каже за ,,Семберија инфо’’ Жељко, коме је породица на првом мјесту и који, иако је рођен и одрастао у ,,црвеној Трнови’’, кроз живот ходи стазама Христовим.


 
Жељко се моли Господу, како каже, за своју породицу и све људе овог свијета.
Признаје да је одгајање дјеце, углавном, пало на Дацина леђа, а да је његова брига да обезбиједи новац. Најбитније је, истиче Жељко, да дјеца знају своје коријене, да се воле и пазе, да буду добри људи и, свакако, да поштују друге.

- Жељко много ради, од раног јутра до вечери. Често кући дође и касно увече, а ја сам са дјецом. И мој дан је препун - школа, задаћа, вртић, фолклор, кућни послови... Колико могу, трудим се да помогнем и Жељку око фирме, али дјеца су, свакако, на првом мјесту. Седмица нам прође за час, а недјеља је дан када смо на окупу и када, обично, одлазимо на богослужење у наш храм. Ако не можемо сви да пођемо у цркву, онда најчешће Симеон иде са Жељком у цркву. Ипак нам је најљепше кад смо сви заједно у Божијем храму. Зашто да не поштујемо своје коријене и своју вјеру, ако могу други, зашто не бисмо и ми. Трудимо се да посјетимо наше манастире и светиње, а да видимо и знаменитости других народа. Дјеца, нормално, у школи и вртићу говоре њемачки језик, у кући причамо нашим језиком. Са њима разговарамо као са одраслима, трудимо се да схвате да у Аустрији живимо, понајвише због њихове боље будућности, али да је њихова ,,права кућа’’ у Трнови, а домовина Република Српска’’, појашњава Даца и каже да дјеца једва чекају да дођу овдје и да се радују сваком празнику, понајвише Васкрсу.

​

- Трудимо се да, највеће наше празнике – Божић, Васкрс и крсну славу, дочекамо овдје. Васкрсу се дјеца понајвише радују. Доживљај им је да иду да скупљају шарена јаја, да се куцају јајима. О тим васкршњим доживаљајима обично причају дуго, понајвише Симеон. Он је и најемотивнији и најбрижнији. Андреј је прави враголанко. Кад их неко пита како се зову, Андреј одговара, да су брат и сестра добили света имена из календара (у календару Српске православне цркве свети Симеон и Ана имају свој дан), те да је његово име Андреј и оно није свето. Ана је прави борац за своја права и своје мјесто, типичан примјер најмлађег дјетета’’, каже, увијек насмијана, Даца.

На питање да ли ће породица Симић имати још чланова, услиједио је одговор:,,Дјеца су највећа радост и највеће благо’’. То потврђују и бака Зага и дјед Миладин, који, иако имају унуке од кћерке која живи овдје, једва чекају да дођу Симеон, Андреј и Ана.
-Кад су они са нама, ми смо пресрећни. На срећу, чим су дјеца слободна и немају обавеза у Аустрији, долазе овдје и сви уживамо’’, наглашавају бака и деда.
Кажу да Даца чешће долази са дјецом у Трнову, јер Жељко, како тврде, много ради.


 
- Овдје нам је и лакше. Мало се и ја одморим. Доскора смо у Бечу живјели у малом стану, па вам је јасно како је бити у малом стану, усред Беча, са троје мале дјеце. Још кад нам дођу гости на пар дана, можете замислити каква је то атмосфера. Дјеца обожавају да нас посјете моја мама, мој брат и његова дјевојка и да код нас буду пар дана. Тада је права радост, али када они крену кући, настаје жестоко плакање и молба да остану још који дан. Недавно смо се пресилили у већи стан и много је лакше. Нама је лакше, али машинама за прање и сушење веша ништа није олакшано. И даље су оне убједљиво највредније у нашој породици’’, наглашава, на крају за ,,Семберија инфо’’, шаљиво Даца Симић.


Семберске новине - Семберија инфо