УДРУЖЕЊЕ ДИЈАБЕТИЧАРА „ДИАБЕТА“ ОД ГРАДСКЕ УПРАВЕ ТРАЖИ ПОМОЋ ЗА НАБАВКУ СЕНЗОРА ЗА ДЈЕЦУ :: Semberija INFO ::

 

УДРУЖЕЊЕ ДИЈАБЕТИЧАРА „ДИАБЕТА“ ОД ГРАДСКЕ УПРАВЕ ТРАЖИ ПОМОЋ ЗА НАБАВКУ СЕНЗОРА ЗА ДЈЕЦУ


Од 2017. године Удружење дијабетичара „Дијабета“ Бијељина стоји на располагању свим обољелим од ове опасне болести. На подручју регије Бијељина регистровано је око 10 хиљада дијабетичара. Од тог броја четвртина је обољелих од најтежег облика - дијабетеса тип 1. Већ двије године траје њихова борба за побољшавање услова живота најмлађих дијабетичара. О чему је ријеч?
 

У земљама Европе већ годинама се користе посебни сензори за безболно мјерење нивоа шећера у крви. Ради се о малом електронском апарату који, постављен на тијело дијабетичара утврђује нивое (превисоке или прениске) вриједности шећера у крви, а који се могу очитавати посебним уређајем или путем апликације на мобилном телефону. Ови сензори су обезбиједили могућност сталног праћења нивоа шећера у крви, чак и током ноћних сати и што је најважније - замијенили су стална, болна боцкања иглом. Сензори за мјерење нивоа шећера у крви имају велики значај, јер особама обољелим од дијабетеса могу спасити живот, нарочито дјеци, која не могу препознати симптоме хипогликемије (пада нивоа шећера у крви) који може довести до слабљења виталних органа, а у најгорем случају може изазвати смрт. Сензор показује тренутни шећер и тренд његовог кретања у крви, што је важно за праћење и правилну контролу болести.
 

Највећи проблем јесте чињеница да су ови сензори релативно скупи, док Фонд здравственог осигурања РС не покрива трошкове њихове набавке. У већини европских држава здравствено осигурање дијабетичарима покрива набавку оваквог уређаја. Примјера ради, Словенија га својим пацијентима осигурава већ 12 година. Иста ситуација је и у Хрватској и Србији. Крајем прошле године парламент Федерације БиХ је покренуо процедуру за уврштавање сензора за континуирано мјерење нивоа шећера у крви на Листу ортопедских помагала у ФБиХ за обољеле од дијабетеса тип 1, и то за дјецу и младе до 18 година и студенте до навршене 26. године живота. Сензори би се на тај начин могли прописивати у оквиру обавезног здравственог осигурања. С обзиром да Фонд здравственог осигурања РС не покрива трошкове набавке ових сензора, нити има назнака да би се таква пракса могла убрзо промијенити, удружења дијабетичара широм Републике Српске су принуђена помоћ тражити од других донатора.
 

-Већ дуже вријеме, Удружење „Диабет Но1“ из Бањалуке проводи акцију „За живот са мање боли“. Ова акција је усмјерена према надлежним властима како би се промијенила тренутна ситуација када је у питању набавка сензора за мјерење шећера у крви путем ФЗО РС. Са друге стране, акција има за циљ прикупљање средстава од донатора како би се барем дјеци обољелој од дијабетеса тип 1 обезбиједила ова помагала. Ми смо се недавно обратили Градској управи Града Бијељина да нам помогне да купимо ове сензоре за дјецу са подручја града који су обољели од дијабетеса тип 1. Знате, дјеца живе живот са пуно бола, у току једног дана морају да приме од 15 до 20 убода како би контролисали ниво шећера и апликовали инзулин без кога не могу да живе. Боцкање прстију за дјецу је болно, а показује само тренутни ниво шећера у крви. Кориштењем сензора све се ово избјегава, љекари имају пуно бољи увид у ток болести, а дјеца природније дјетињство. Док се њихови здрави вршњаци радују играчкама, слаткишима, игрицама... дјеца обољела од дијабетеса тип 1 желе само живот са мање боли“, изјавила је за портал „Семберија инфо“ Сандра Милошевић, предсједница Удружења дијабетичара „Диабета“ Бијељина.
 


Мала цијена за дјечију радост

Процјењује се да у Републици Српској живи око 22.000 обољелих од дијабетеса, oд тога 490 дјеце са дијабетесом тип 1. Сваком од њих требало би 27 сензора годишње, а Фонд здравственог осигурања Републике Српске би то коштало око 1,6 милиона марака.

Вијек трајања једног сензора је двије седмице тако да је сваком дијабетичару за годину дана потребно 27 сензора. Један сензор кошта 120 КМ. Сензор се постави, најчешће на надлактицу, а помоћу телефона или читача скенира и очитава стање глукозе у крви.
 

Армин Јунузовић из Јање од 1999. године је на сталној инзулинској терапији. Дијабетес типа 1 дијагностификован му је када је имао 13 година. Од тада дијебетес немилосрдно одређује његов живот, правећи му непремостиве проблеме приликом, између осталог, запошљавања. Већ 23 године живи по посебном режиму и не одваја се од класичног прибора за мјерење шећера у крви.
 

-У току сваког дана, просјечно мјерим шећер десет пута. Мјесечно на тракице за мјерење шећера у крви потрошим 200 до 250 КМ. Преко рођака у иностранству, 2015. године сам купио електронски сензор за безболно утврђивање нивоа шећера у крви, што је огромно олакшање. Не морам се свакодневно боцкати да бих узимао узорке крви. Међутим, постоје два проблема. Први, наши законодавци се праве да ми, дијабетичари, не постојимо и да наши проблеми не постоје. Све земље у окружењу су донијеле прописе којима се олакшава набавка ових сензора. Осим у БиХ. Неке локалне заједнице, истина, помажу набавку ових сензора, али за дјецу и младе старости до 18 године. Шта је са нама старијима? Треба ли друштво да брине и о нама? Ко ће се бринути о тој дјеци кад постану пунољетна? Хоће ли, када напуне 18 година изгубити дијабетес? Други проблем је што, они који би и купили овај уређај не могу га купити нигдје у Босни. Ни то наше здравствене институције нису успјеле уредити“, изјавио је резигнирано за „Семберија инфо“ Армин Јунузовић.

Семберија инфо