Представљамо вам Александру Поповић, младу ауторку за коју можда још нисте чули, али сигурно ћете у будућности чути. Пише пјесме и приче, а прије око три године објавила је и свој први роман ,,Остани“.
 
Александра је рођена 1991. године у Јајцу, дипломирала на Факултету пословне економије у Бијељини. Ради у РиТЕ Угљевик. Од малена је вољела писану ријеч и читање књига, иако своје школовање није усмјерила у том правцу, увијек је настојала да не запостави тај хоби који је, како каже, истински испуњава.
 
Колико дуго се бавите писањем и како је све то започело?
-Још у основној школи сам писала и један роковник претворила у почетак романа који је помало подсјећао на Робинзона Круса, док су пјесме из тог периода биле чиста бесмислена рима, која и нема неку поенту. Ове године четврти пут учествујем на ,,Дринским књижевним суретима’’, који се традиционално одржавају у Зворнику и моја прича или пјесма је дио Зборника, на шта сам изузетно поносна, превасходно што је велика част дијелити странице са осталим, одавно афирмисаним ауторима.
 
Шта Вас је навело да напишете и објавите ову књигу?
-Одувијек сам маштала да у руци држим књигу коју сам написала. Сада, када је то стварност, заправо ми дјелује помало нестварно. Писала сам је прије пар година, из сопственог задовољства. Маштала сам да је објавим једног дана, али с обзиром на то да сам стварно уживала пишући је, нисам се претјерано замарала тиме и помало ми је све то дјеловало недостижно. Кад сам, послије, сасвим случајно, ступила у контакт са будућим издавачем (АС Оглас), и захвљујући људима који су ми помогли у остварењу тог циља, све је постало извјесније и приближније реалиазцији. У том периоду сам читала чувеног Робина Шарму и ,,Калуђера који је продао свој ферари“. То је књига коју искрено препоручујем свима, јер је велики психолошки подстрек и у њој стоји вјеровање да уколико неку активност понављамо 21 дан узастопно, она нам пређе у навику. Тако да сам, подстакнута тим романом, одлучила да пишем сваки дан, макар то био само одломак. И истрајала сам у томе. Као посљедица је настала јунакиња романа, Мила и сва збивања која су је задесила у неким неочекиваним животним околностима. Она је млада дјевојка која се суочава са непредвиђеном ситуацијом, која помјера темеље њене стабилности и мијења животне навике, учи је да живи, ојача, учи је о болу који љубав онекад носи са собом, али и о животу какав је човјек понекад принуђен да живи. Сам роман је, по мишљењу, професорице српског језика и књижевности из Звечана, Невене Милосављевић, која је аутор рецензије, прилично психолошки јак, на шта сам поносна.
 
Какве су реакције околине?
-Искрено, с обзиром да је ово мој први роман, уопште нисам очекивала такве реакције. Успјела сам, прије почетка пандемије, 17. јануара прошле године, одржати промоцију овог романа и била сам више него одушевљена бројем присутних људи у сали. У Плавој сали Центра за културу у Угљевику, која броји 160 мјеста, уношене су додатне столице. Цијела енергија те вечери ми је толико дубоко остала урезана у памћењу да је никада нећу заборавити. Упркос невјероватној магли која била те вечери, сала је била испуњена до последњег мјеста и то ми је био велики вјетар у леђа. Заиста је посебан осјећај кад вам неко поруком пренесе утиске послије прочитане књиге, а била сам изненађена и бројем таквих порука и испуњена њиховим садржајем.
 
Шта планирате у будућности?
-Човјек који је љубитељ писане ријечи, кроз њу и сазријева и свака година посвећена читању носи напредак. С обзиром да је овај роман настао прије неке три године, надам се да сам у том смислу одмакла још неколико корака, а чињеница да сам реакцијама околине и више него задовољна и подстакнута, надам се да ће неке нове странице оставити бар приближан утисак.

Семберија инфо